Velika ili, kako je savremeno zovu, „prirodna Albanija“, koja bi pod jednu kapu sakupila celo albansko pleme na Balkanu, očito nije samo prazna priča. Prvi stvaran korak ka ovom cilju upravo je napravljen uklanjanjem granica izmeću srpske južne pokrajine Kosova i Metohije i Republike Albanije. S obzirom da Beograd i Priština imaju „neraščišćene račune“ po pitanju sprovođenja pomalo već bajatog Briselskog sporazuma, u kome se Evropska unija kao kuma i nije baš snašla, otvara se pitanje da li će o konačnom statusu Kosova razgovarati Tirana i Beograd, umesto Beograda i Prištine? I da li bi uopšte bili mogući takvi pregovori?
Milovan Drecun, predsednik Odbora za Kosovo i Metohiju, podseća da su oni to najavili tek za otprilike 2025. godinu.
„Ovo je praktičan korak koji ukazuje da oni rade na tome i da žele da celu međunarodnu zajednicu stave pred svršen čin — evo, mi korak po korak stvaramo ’Veliku Albaniju‘, a niko na to ne reaguje, znači da to nije veliki problem… A u stvari kada se kumulativno saberu njihovi potezi, doći ćemo do toga da jednoga dana kažu — pa o čemu mi više da razgovaramo! Evo, ’Velika Albanija‘ postoji… Oni vode zajedničku spoljnu politiku, zalažu se da imaju jednog predsednika… Na terenu imamo ujedinjenje te dve teritorije, i šta sada tu može da se radi nego da se prizna realnost. U tom slučaju bismo imali Albaniju sa kojom bi trebalo da se razgovara“, objašnjava Drecun.
Naš sagovornik ovome dodaje da i sada kad god se razgovara sa Albancima iz Prištine, razgovara se zapravo i sa Tiranom, jer oni ne rade ništa bez znanja Tirane, kao što to ne rade ni predstavnici Albanaca na jugu centralne Srbije.
„Sve ovo jesu koraci koji vode ka aneksiji dela naše teritorije od strane Albanije i stavljanja međunarodne zajednice pred svršen čin, posebno onog dela koji podržava Srbiju. Tu ne može ništa da se uradi jer oni uprkos Rezoluciji 1244 i međunarodnom pravu stvaraju jedinstvenu teritoriju“, navodi naš sagovornik.
Oni koji bi to trebalo da spreče, i koji to mogu, očigledno neće, ističe Drecun.
„To su one države koje imaju najveći uticaj, Ujedinjene nacije bi morale da prekinu takvo ponašanje, tim više što Rezolucija 1244 ne predviđa nikakvu promenu međunarodno priznatih granica. Dakle Ujedinjene nacije su te koje bi trebalo da nas zaštite od ovakvih stvari zato što ima imaju Kfor, koji bi trebalo da spreči ovo. Međutim, oni to ne rade. Zbog podele u SB među stalnim članicama, UN su paralisane jer strana koja podržava Prištinu to neće da uradi, a Srbija nema načina da to sama spreči.“
Drecun ističe da će Srbija sve učiniti na diplomatskom planu da ukaže na ovu opasnost i da neće prihvatiti politiku svršenog čina, ali praktično ne može da poništi njihove odluke.
Zato je, kaže, najbolji način i odbrana od takvih jednostranih poteza Prištine da se nastave razgovori i da se postigne rešenje za konačni status za taj deo naše teritorije.
„U suprotnom ćemo imati situaciju da će se to ujedinjenje proglasiti, što znači da bi granice Albanije i Srbije bile na Jarinju i Merdaru“, upozorava Drecun.
On podseća da je bombardovanje 1999. godine trebalo da rezultira upravo ovim ujedinjenjem i stvaranjem Velike Albanije, tako da su prazne priče o tome da od takvog projekta nema opasnosti.
Podsećanja radi, predsednik Srbije Aleksandar Vučić ukazao je povodom izjave Ramuša Haradinaja da nestaju granice između Kosova i Albanije, da će Albanci pokušati da celu međunarodnu zajednicu dovedu do svršenog čina.
