Na delu je najnoviji pokušaj otimanja imovine Srba na Kosovu i Metohiji — amandmanima. Naime, na predlog zakona Srpske liste kojim bi se poštovalo vlasništvo Srpske pravoslavne crkve na Kosmetu, albanski poslanici podnose amandmane kojima traže da imovina pripadne „Kosovskoj pravoslavnoj crkvi“.
Ideja nije nova, ali se postavlja pitanje šta bi to bila i kad je nastala fantomska „Kosovska pravoslavna crkva“.
Istoričar Predrag Marković kaže za Sputnjik da je „Kosovska pravoslavna crkva“ očigledno neka fantomska organizacija. Marković ističe da su istoriji postojala dva slučaja kad se „proglašavala neka druga pravoslavna crkva u nameri da se uništi SPC na nekoj teritoriji“.
Prvi slučaj je slučaj Hrvatske za vreme Drugog svetskog rata kada su ustaše našle nekog sirotog izbeglicu Germogena, pa su ga proglasili za vođu „Hrvatske pravoslavne crkve“. Naravno, cilj je bio da se uništi srpsko ime u NDH.
„Drugi slučaj je, nažalost, mnogo bolniji — to je slučaj Crne Gore. Znači, posle NDH druga država koja je proglasila nesrpsku pravoslavnu crkvu u želji da uništi SPC je Crna Gora i u tom kontekstu, želja Albanaca da proglase ’Kosovsku pravoslavnu crkvu‘ je mnogo manji greh prema SPC od takvog crnogorskog pokušaja“, smatra Marković.
On dodaje da je u svim tim slučajevima reč o dve stvari.
Prvo, SPC na Kosovu ima veliku imovinu, i na veliku žalost, naša država dok je kontrolisala Kosovo nije vratila tu imovinu crkvi, što je po svakom evropskom zakonu trebalo i mogla da učini devedesetih godina prošlog veka. U pitanju je velika količina zemlje koja bi, kad bi se vratila SPC, znatno poboljšala materijalni položaj i crkve i srpskog naroda.
„Drugi razlog je dosta tužan — Kosovo nema nijedan značajan spomenik, osim spomenika Srpske pravoslavne crkve, i to je samo jedan bizaran gest u želji da prisvoje jedino kulturno nasleđe koje ima bilo kakav značaj na Kosovu, a to je nasleđe SPC“, ističe Marković.
On dodaje da je prisvajanje nasleđa SPC počelo sa pričom u vezi sa Uneskom jer „manje ekstravagantni Albanci“ tvrde da naše svetinje na Kosovu nisu srpsko nasleđe već zajedničko, vizantijsko, odnosno da je to nasleđe jedne zajedničke kulture čiji su baštinici i kosovski Albanci.
Marković dodaje da je to kulturniji argument, dok je „luđi argument“ ovaj o „Kosovskoj pravoslavnoj crkvi“.
Budući da još nije poznato da li „Kosovska pravoslavna crkva“ ima neke „sveštenike“, Marković kaže da bi mogli da ih dovedu sa juga Albanije, jer na Kosovu ne postoje pravoslavni Albanci.
„Mislim da je to neozbiljan predlog i da čak Albanska pravoslavna crkva to nikad ne bi uradila, jer bi bila prokažena u porodici svetskih pravoslavnih crkava. Pitanje je da li bi ti pravoslavci sa juga Albanije pristali da na takav način povrede kanonski karakter jedne od pravoslavnih crkava. To nije kao u Makedoniji gde isto postoji kanonski nepriznata crkva, ali ipak postoje sveštenici i vernici koji su članovi te kanonski nepriznate crkve“, kaže Marković.
Albanska pravoslavna crkva je u bliskoj vezi sa Grčkom zbog čega pravi albanski pravoslavci ne bi počinili takvu jeres da se prihvate „činodejstvovanja“ u „Kosovskoj pravoslavnoj crkvi“, ističe naš sagovornik.
Komentarišući podatak da se termin „Kosovska pravoslavna crkva“ prvi put pojavio u depešama Vikiliksa, Marković kaže da ako su Amerikanci u svojoj „poznatoj obaveštenosti“ preneli takvu terminologiju — to bi bio uobičajeni gaf američke administracije.
