Rezolucija Informbiroa, koji je kao krovna organizacija svih komunističkih partija sveta zamenio Kominternu, u kojoj je kritikovano jugoslovensko komunističko rukovodstvo a koja je usvojena baš na Vidovdan 1948. u Bukureštu, izazvala je prvi ozbiljniji tektonski poremećaj na svetskoj političkoj sceni posle Drugog svetskog rata.
Štaviše, Titovo „Istorijsko ’ne‘“ Staljinu bio je jedini uspeli pokušaj da se jedna evropska komunistička partija otrgne kontroli Komunističkoj partiji Sovjetskog Saveza.
Na sukob dve komunističke partije, jugoslovenske i sovjetske i dva autoritarna lidera, Tita i Staljina, uticao je neobičan splet okolnosti na Balkanu tih godina. Titove ambicije išle su mnogo dalje od uspostavljanja komunističke vlasti na teritoriji nekadašnje Kraljevine Jugoslavije.
Broz je želeo da ovlada i kapijama Balkana — Trstom na severozapadu i Solunom na jugu, stvarajući Veliku Sloveniju i Veliku Makedoniju. Zbog toga se, sa jedne strane, direktno umešao u građanski rat u Grčkoj komunista i monarhista, a sa druge se direktno sukobio sa zapadnim saveznicima, Britanijom i SAD, oko Trsta.
Staljin, privržen sporazumu sa zapadnim saveznicima, nije bio spreman da podrži svog vazala u tim ambicijama, kao što nije bio spreman da ga podrži u ambicijama oko stvaranja Balkanske federacije.
Ovaj projekat trebalo je da obuhvati Jugoslaviju, Bugarsku i Albaniju, a sa njim su bili saglasne i i vođe bugarskih i albanskih komunista, Georgi Dimitrov i Enver Hodža.
„Šta vi mislite, da će Velika Britanija i Sjedinjene Američke Države, najjača država na svetu, dopustiti da prekinete i osujetite njihove linije na Balkanu? Budalaština. A mi (SSSR) nemamo čak ni mornaricu. Ustanak u Grčkoj mora da bude odmah i bezuslovno zaustavljen“, svedoči Milovan Đilas, u to vreme jedan od najviših jugoslovenskih komunističkih funkcionera, Staljinove reči na jednom od njihovih poslednjih sastanaka.
Prema rečima istoričara Bojana Dimitrijevića, bio je to sukob dve ličnosti, ali je na njega uticao i osobeni, autohtoni razvoj partizanskog pokreta, koji je tokom rata u kontaktima sa zapadnim saveznicima stekao određenu dozu samostalnosti u političkim pitanjima na jugoistoku Evrope.
„Titove inicijative o slanju Jugoslovenske armije u Albaniju i integracija Albanije i Bugarske u novu balkansku federaciju i pomoć grčkim ustanicima bile su one kapi koje su prelile čašu nesporazuma u odnosima Tita i Staljina, odnosno jugoslovenskih i sovjetskih komunista već od završetka Drugog svetskog rata“, objašnjava Dimitrijević.
Kada govori o sukobu dve ličnosti, Staljinove i Titove, Dimitrijević napominje da se radi o dve autoritarne ličnosti, izrasle specifične hijerarhije, kakva je bila Komunistička partija.
„Staljin, kao osvedočeni lider takozvane svetske revolucije i jedne od sila pobednica u ratu, lokalne komunističke lidere nije tretirao kao sebi ravne, čak ni u prvom ili drugom krugu njegovih bliskih saradnika. Tu je, u Staljinovoj viziji, i Titu bilo mesto. Međutim, Tito je, vodeći taj autohtoni partizanski pokret, izrastao od jednog partijskog izvršioca i ilegalca u lidera koji se sreo sa britanskim premijerom, koji je kod sebe tokom rata imao britansku i američku misiju, u čoveka koji je bio svestan svoje pobedničke i uloge i harizme. To je u njemu povećalo osećaj samostalnosti i vere da može da iznese jedan samostalni projekat“, kaže Dimitrijević.
Međutim, sam raskid, kaže Dimitrijević, za Tita je bio veoma težak i pun neizvesnosti.
Razloge sukoba Tita i Staljina istoričar Čedomir Antić vidi u borbi za vlast.
„Potpuno je bilo logično i u skladu sa principima staljinizma da onaj koji dođe do malo veće moći i vlasti naposletku strada. Brozov režim i tadašnja Jugoslavija bili su utoliko izuzetak što su jedini ili možda među retkima uspeli da se odupru Staljinovoj nameri da uradi ono što je radio širom socijalističkog sveta, odnosno pre toga širom Sovjetskog Saveza“, kaže Antić.
Sukobi su tinjali od ranije, napominje Antić. Još za vreme rata, pokret jugoslovenskih partizana, kao najuspešniji komunistički gerilski pokret u Evropi, imao je ambicije koje su prevazilazile ciljeve borbe protiv okupatora (stvaranje nove vlasti, zasedanje Avnoja). Ove ambicije bile su u neskladu sa Staljinovim namerama da održi koaliciju sa zapadnim saveznicima.
Posle rata, pored odnosa prema građanskom ratu u Grčkoj i stvaranju Balkanske federacije, razmimoilaženja su bila i oko odnosa prema Crvenoj armiji u Jugoslaviji, kasnije i prema sovjetskim vojnim savetnicima, a Tršćanska kriza pokazala je, prema Antićevim rečima, da je Jugoslavija spremna da zbog Trsta započne novi svetski rat, dok SSSR za to nije bio spreman.
Odnos prema sovjetskim vojnim savetnicima bio je jedan od prvih realnih sukoba dve zemlje i dva lidera, kaže Dimitrijević, jer su sovjetski savetnici pokušali da prenesu, kako kaže, šabloniziranu stvarnost iz SSSR-a. Jugoslovensko iskustvo bilo je sasvim drugačije, što je dovodilo do trzavica koje su bile vidljive naročito 1947.
„One su bile momenat kad u martu Staljin odlučuje da povuče vojne savetnike i tada počinje internu prepisku sa Titom i jugoslovenskim rukovodstvom, koja će rezultirati vidovdanskom odlukom da se javno obznani rezolucija Informbiroa“, kaže Dimitrijević.
S obzirom da je raskid sa Staljinom bio jedan od najvećih lomova u savremenoj istoriji jugoslovenskih naroda, posledice tog raskida bile su, prema Antićevim rečima, veoma teške.
„Jugoslavija se nekoliko godina nalazila pred teškim ratom, koji bi se verovatno završio porazom jugoslovenskih komunista, što bi preraslo u veći rat. Do toga, na sreću, nije došlo. S druge strane, Jugoslavija je, kao posledicu, prihvatila jedan novi pravac i u spoljnoj i u unutrašnjoj politici, koji je doveo do toga da bude stvorena jedna liberalna verzija socijalizma. Navodno liberalna, ona je bila mnogo podmuklija i mnogo teža po jugoslovensko društvo nego rigidni komunizam kakav je uspostavljen 1945. On je dodatno oštetio demokratske i antikomunističke snage zato što su one iz sveta neprekidno bile podsticane da prihvate tu ’realnost‘ i da zarad stabilnosti ništa ne radi“, kaže Antić.
Pored teške izolacije u kojoj se Jugoslavija našla, prema Dimitrijevićevim rečima, do donje granice funkcionisanja, samoupravljanje i gotovo uključivanje Jugoslavije u NATO kroz sistem zapadne vojne pomoći i potpisivanje Balkanskog pakta sa Grčkom i Turskom, glavne su posledice Titovog raskida sa Staljinom. Nesvrstanost se pojavila desetak godina kasnije.
Time su, Antić smatra, Srbija i Jugoslavija, kako kaže, izmeštene iz evropskih događaja i kada su se u njih vratile, vratile su se kao remetilački faktor i „Kazablanka iz vremena Hladnog rata“.
Titov raskid sa Staljinom najviše je posledica ostavio, kaže Dimitrijević, na srpsko i crnogorsko društvo.
„Ta represija koja je izvedena prema pristalicama Informbiroa možda je ispala drastičnija nego što u suštini jeste zato što nije bila javno poznata i do sredine osamdesetih godina o njoj se uglavnom nije govorilo ili nije smelo govoriti. Tako da je to jedna od tih posledica“, kaže Dimitrijević.
Osim toga, antirusko opredeljenje koje je implementirano u vreme sukoba jugoslovenskih i sovjetskih komunista bilo je karakteristično za jugoslovensku ali i za srpsku politiku do skoro, dodaje on.
Goli otok je najbolnija priča raskida jugoslovenskih i sovjetskih komunista. Izolovano i kamenito ostrvo u Jadranskom moru bilo je najpogodnije za izolaciju zatvorenika optuženih za privrženost Staljinu i izdaju Jugoslavije, rasutih po zatvorima i logorima širom zemlje. Mnogi od njih bili su nevini osuđeni zbog vica ili pod lažnim optužbama.
Zatvorenici su bili izloženi neljudskim uslovima života i torturi, poniženjima i mučenjima svake vrste.
Antić u Golom otoku vidi kontinuitet obračuna jugoslovenskih komunista sa srpskim kadrovima, koje počelo od obračuna sa Simom Markovićem dvadesetih godina, a završeno sa „anarholiberalima“ nekoliko godina pred Titovu smrt.
„Informbirovci su, u stvari, poslednje velike žrtve Brozovog režima u smislu neposrednog progona. I u vreme kada je došlo do postepenog odumiranja socijalističke Jugoslavije, te žrtve su prve dobile legitimitet, tako da su one na neki način bacile senku na ostale žrtve“, kaže Antić.
Nezahvalno je govoriti o tome kako bi Jugoslavija izgledala da sukoba sa Staljinom nije bilo, ali prema Dimitrijevićevom mišljenju, Jugoslavija bi bila sličnija drugim zemljama Istočnog bloka.
