„Hleb i so za doček je radikalska sraćka, to ni na selu više ne postoji“, napisala je na tviteru Vesna Pešić reagujući, u skladu sa sopstvenim običajem, na tradicionalni običaj dočekivanja gosta, pa je tako i premijer Srbije Aleksandar Vučić dočekao Jensa Stoltenberga, generalnog sekretara NATO alijanse.
Dobro si došao, posluži se svime što imam — evo so i pogača. Ovako bi se, strogo uprošćeno, mogla pojasniti simbolika dočekivanja u kući u Srbiji. Pogača je, naime, uvek bila jedan od simbola zajedništva i toplote koja krasi porodicu. So daje ukus. Sve zajedno pokazuje dobre namere domaćina.
Da li je tradicija bolest
Uz dužno poštovanje godina dotične i razumevanje da penzionerske dane nekako valja prekratiti, gospođa Pešić je nebitna za našu priču. Međutim, njena tviter opaska je ona crvena lampica koja kao seizmograf obaveštava o svemu onome što nervira deo ovovremenske elite, preciznije deo korpusa javnih ličnosti koji ima pristup medijima. I ne samo u Srbiji.
Naime, u čitavom svetu se dešavaju dva procesa. Prvi je globalizacija (koja svakako nosi i dosta dobrog, pre svega tehnološki) koju kao jedna od glavnih odlika karakteriše jednoobraznost, unificiranost i bezličnost. Drugi, paralelni, proces je konstantno delovanje na uništavanju posebnosti, identiteta i borba svim sredstvima za predstavljanje svega iz prošlosti kao dekadentnog, degradirajućeg, usporavajućeg i, pre svega, necivilizacijskog.
Tradicija i sve vezano za nju predstavlja — za one čija je reč dominantna u medijima — poslednje utočište za protuve. Da, svi koji ne misle kao oni, koji se prekrste, klanjaju, koji poštuju nekad davno propisana pravila za njih su protuve. Svi ti vekovni običaji prave razliku, a razlika nije potrebna.
U procesu oslobađanja svega i svačega, legalizovanja i legitimizovanja svih poriva, htenja, strasti, govora, oblačenja, učenja, verovanja, odnosa prema učitelju, profesoru, ocu, majci, rodu… došli smo do uništenja morala. Etika je postala samo reč. A porodica kao jezgro civilizacije razorena.
Najzad, u čitavom tom galimatijasu, završismo sa anarhijom. Anarhija nikao ne može biti jednaka slobodi, ali je danas izjednačena. Zato nikad nije bilo više priče o slobodi i nikad je, one stvarne, nije manje bilo.
Oslobodili ste zlo
Deluje kao da je vrhovni cilj evolucije sloboda u najširem mogućem tumačenju. Sve za „slobodu“ i sve sve zbog „slobode“, stvara takav okvir delovanja i ponašanja prema kome je jedino pravilo da nema pravila. Tako se forsira princip —prevari umesto pobedi, tako se u filharmoniji dobacuje i ne gase mobilni telefoni, tako se u verski objekat odlazi u trenerci, tako bilo koje dosadašnje pravilo koje su generacije pre nas poštovale postaje podložno individualnom tumačenju.
U tumačenju svega i svačega, od strane svih i svakoga, i nemanja mere u svemu tome, otvara se ogroman prostor za delovanje svakojakih interesnih grupa. Manipulacija se u takvim okolnostima ponaša kao riba u vodi, a ljudski inženjering služi pojedincima i grupama da preko drugih ljudi ostvare ciljeve radikalnim metodama. Od evolucije imamo deevoluciju, koja rađa revoluciju.
Zbog svega toga je i terorizam promenio svoj pojavni oblik. Njegovi porivi, načini delovanja i osnovni ciljevi su promenjeni. Ni ranije niko ovo zlo nije mogao da opravda, ali su onomad ti „izvođači radova“ i njihovi „instruktori“ imali jasne ciljeve i poruke. Danas vlada globalni strah, a ciljevi su toliko isprepletani.
Individui koja u okruženju, medijima i obilju dostupne literature primeti da sve istovremeno može biti istovremeno i crno i belo, i tvrdo i meko, i slatko i kiselo, lako je u glavu utuviti da njegova vera propagira ono što mu „instruktor“ interpretira.
Džaba priča da etimološki reč „musliman“ označava onog onog koji ljubi i voli mir. Džaba pojašnjenje da je Bog taj mir, a taj vernik miroljub ili bogoljub. Olako se nekom nesnađenom pojedincu nametne obrazac ugroženosti. Olako mu se se dočara da sve što radi čini kako bi se oslobodio. Zato on olako poveruje da čini i neki viši cilj, da ubijanjem civila spasava veru i rađa slobodu. A suštinski skrnavi veru.
Tri stuba
Do pojave „oslobodilaca“ svet je imao neka pravila jer svet mora da funkcioniše prema pravilima. I nije ih menjao iz dana u dan, ni iz i sata u sat.
Porodica, vera i ideologija. Ove tri stvari držale su čovečanstvo u ležištu. Danas ništa od ovo troje ne postoji. Ima samo interpretacije i manipulacije. To je moguće jer ni otac ni majka, a ni Bog ni Partija ne određuju put društva, već to čine mešetari koji zamenjuju oca, Boga i predsednika Partije.
Bilo je, svakako, verskih i ideoloških zloupotreba ali je to ništavno u odnosu na današnje razaranje. Komunizam je, na primer — ma koliko bio poguban — imao neka pravila i usmerenja. Znalo se da ko krene od pionira, može biti predsednik ili član omladine, zatim ćata u nekom partijskom telu, a onda i direktor u nekom preduzeću.
Jesu Tito i Staljin ubijali sve one koji su iskakali iz ovih okvira. Ta ubistva nikako nemaju opravdanje. Ali je ovaj dvojac ipak birao koga ubija. Danas streljaju redom. Bez reda i pravila.
