„Pa koliko oni to komandnih centara imaju?“, pitao je nedavno naš čitalac, komentarišući vest da je pogođen komandni centar terorističke Islamske države u Siriji. Možda je dosta vas imalo sličnu nedoumicu, ali je sigurno veliki broj ljudi postavljao i postavlja logično pitanje: ako je Islamska država de fakto i de jure primer terorističke organizacije, i ako sa druge strane imamo ceo svet — kako je moguće da takvo nešto još postoji?
Kako je moguće da svakodnevno čitamo vesti i gledamo snimke užasa koji se dešavaju u Siriji? Probajte, bar na kratko, da se stavite u ulogu izbeglica koji prolaze i kroz Srbiju. E pa ti krvavi tabani, pokisli, promrzli, iscrpljeni ljudi i njihove sudbine su ipak manje strašni od preklanih vratova zarobljenih talaca ove zločinačke tvorevine. I tako gotovo svakodnevno.
Kad je dosta
Gledamo to toliko puta da preti da nam postaje normalno. Što nikako, sve zajedno, nije normalno.
A onda osim izbeglica u Evropu dođe masakr poput onog viđenog prošlog vikenda u Francuskoj. Onda saznamo da je ruski avion takođe bio meta terorista. Šta još treba da se desi svetu pa da kaže dosta je.
„Praktična uputstva: Kako preživeti teroristički napad“, naslov je današnjeg teksta na našem portalu u kome koleginica prenosi savete stručnjaka kako da ostanemo nepovređeni ako se zateknemo na mestu terorističkog napada. I svi smo kliknuli na ovaj tekst. Hoćemo da pročitamo šta kažu ti ljudi.
Opet ponavljamo, da li je ovakvo ponašanje normalno? Dakle, 2015. godina posle Hrista i 70 godina od pobede nad fašizmom, građani sveta gledaju kako da se zaštite od terorizma. Ne, kao dosad, na filmu, nego u stvarnom životu. Ako ovo nije poraz čovečanstva, ne znamo šta jeste.
Zbog svega navedenog, u ovom trenutku, još više odzvanjaju reči ruskog predsednika Vladimira Putina, koji je povodom sedamdesetogodišnjeg jubileja Organizacije Ujedinjenih nacija za govornicom ove organizacije upitao: „Da li makar sada shvatate šta ste napravili?“
Ovo pitanje/konstatacija bilo je pre dva meseca, mnogo pre obaranja ruskog aviona i serije ubistava u Parizu. I ovo nije glorifikovanje državnika iz čije zemlje je medij na kome ste sada. Ovo je realnost.
Turneje dok pada civilizacija
I dok čitamo kako da se zaštitimo od terorizma, Jens Stoltenberg, generalni sekretar NATO-a, ima turneju za koju se birokratskim rečnikom kaže kako će jedna od tema sa političarima u zemljama koje poseti biti i zaštita od terorizma. Za to vreme, francuski predsednik Oland najavljuje odlazak u Vašington i Moskvu kako bi bila napravljena svojevrsna koalicija protiv terorizma.
Pre toga se Francuska nije pozvala na Član 5 sporazuma NATO-a, koji predviđa zajednički odgovor u slučaju napada na zemlju-članicu. Navodno, nije im to potrebno, a suštinski postoje različita mišljenja nekih članica ovog vojnog saveza kako se postaviti u ovakvoj situaciji.
Međutim, zašto Oland ide kod Obame i Putina? Zašto i kako je moguće da u Evropi i u NATO-u postoje države koje na rat protiv terorizma gledaju različito? Pa ako oko nečega treba da postoji konsenzus, treba da postoji oko toga. Zar sama činjenica da ne postoji saglasje ne govori dodatno o stranputici na kojoj se svet nalazi. I ovo „stranputici“ čitajte kao eufemizam.
Na kraju krajeva, terorizam je takva vrsta neprijatelja kojem NATO kao vojni savez nije adekvatan odgovor. Pa ne mogu oni ići od ćoška do ćoška, tako da kažemo. Da, postoji Islamska države i teritorije koje je ona okupirala, pa se to može napasti, ali teroristi napadaju i van Sirije. Oni su na stadionima, koncertima, u kafićima, oni su ispod prozora. A kako se zove kad čovek ne sme glavu da promoli kroz prozor?
Ko je ubio ujedinjene narode
„Mi, ujedinjeni narodi, odlučni smo da sačuvamo buduća pokolenja od užasa rata, koji je dva puta u toku našeg života doneo čovečanstvu neopisive patnje, i da potvrdimo veru u osnovna prava čoveka, u dostojanstvo i vrednost ljudske ličnosti, u ravnopravnost muškarca i žene, velikih i malih naroda. Odlučni smo da stvorimo uslove pod kojima bi se održala prava i poštovanje obveza koje nastaju iz ugovora i drugih izvora međunarodnog prava, te da radimo na postizanju društvenog napretka i boljih životnih uslova u sve većoj slobodi“.
Prethodni citat stoji u uvodnom delu teksta Povelje UN, usvojene na konferenciji predstavnika pedeset zemalja u San Francisku 1945. godine. Posle 70 godina, za govornicom ove organizacije Vladimir Putin reče kako su pokušaji da se uzdrma autoritet i legitimnost UN krajnje opasni. „To može da dovede do rušenja čitave arhitekture međunarodnih odnosa. Tada nam zaista neće preostati nikakva pravila, osim prava jačeg“, konstatova predsednik Rusije.
Zar ovako opisana situacija nije sada? Zar treba da se desi još neki pokolj, treba li još nekoliko aviona da padne, da neki stadion bude dignut u vazduh… Pa da svet shvati da vlada pravo jačeg, a da je terorizam — taj neprijatelj bez lica, ako ne jači, a ono trenutno u vođstvu?
Da UN nisu urušene, da su one pravi i jedni svetski policajac, da su jedina sila koja deli pravdu, ne bi bilo potrebe da Oland i Stoltenberg prave turneje. Da su se svi držali ove Povelje UN, ne bi ni bilo terorističke Islamske države. Bilo bi nekih terorističkih akata, ali ne bi bilo organizovanog terorizma. U formi države organizovanog terorizma.
Svet ključa. Pritiskanje poklopca neće stišati proces koji se ispod dešava. Zato, gospodo, ljudi, čovečanstvo, ne morate slušati Putina (jer je Putin, pa ga ne volite kao takvog), ali zato slušajte ono što je dogovoreno kad je čovečanstvo pobedilo fašizam. Krajnje je vreme.
