„Rat je mir.
Sloboda je ropstvo.
Neznanje je moć.“
Džordž Orvel „1984.“
Kad bi Džordž Orvel ustao iz groba i video u šta su se pretvorili mediji „slobodnog i demokratskog“ sveta, verovatno bi jedan od najvećih pesimista prošlog veka pomislio kako je u vreme kad je pisao „1984.“ bio — optimista.
U Orvelovoj mračnoj viziji budućnosti, napisanoj pre gotovo sedam decenija, jedan od najvećih britanskih pisaca opisao je totalitarno društvo budućnosti zasnovano na staljinizmu. Bivši predratni socijalista shvatio je kuda vodi „realni socijalizam“ i svoju noćnu moru pretočio je u jedan od najznačajnijih romana 20. veka.
U Orvelovoj „1984.“ planeta je podeljena na tri superdržave koje su u stalnom ratu, dve protiv jedne a savezništva se često raskidaju i sklapaju po sistemu „svi protiv svih i svako sa svakim“. Za to vreme, superdržave kontrolišu svoje stanovništvo ispiranjem mozga preko nečega što je u njegovoj viziji bilo preteča televizije.
Veliki Orvel nije dočekao (zasluženu) svetsku slavu a njegovo kapitalno delo — „1984.“ je jedan od najprevođenijih i najčitanijih romana prošlog veka i inspirisao je mnoge svetske genije, od Borislava Pekića do Dejvida Bouvija.
U vreme Hladnog rata, zapadna društva su plašila stanovništvo Orvelovom „Hiljadu devetsto osamdeset četvrtom“, ukoliko na izborima izglasaju komuniste. A onda je pao Berlinski zid, „vetrovi promena“ dunuli su ne samo Evropom i proglašen je „kraj istorije“. U viziji pristalica „kraja istorije“ sve države će (samo što nisu) postati liberalne demokratije zasnovane na tržišnoj privredi. Sa garantovanim slobodama i pravima.
Međutim, pokazalo se da je realnost drugačija od vizija. Pad Zida za bivše komunističke države značio je tranziciju, ali ne iz realnog socijalizma u liberalni kapitalizam, već u postmoderno robovlasništvo. Istovremeno, u nekadašnjim zapadnim državama blagostanja, stečena radnička prava su izgubljena. Nestankom komunizma nestala je i potreba da se „potlačenim slojevima“ izlazi u susret.
„Kraj istorije“ u vizijama njegovih ideologa znači početak svetskog mira i blagostanja, ali je realnost bila nešto drugačija. „Ratovi za demokratiju“ (Srbija, Irak, Libija) donosili su umesto totalitarizma — varvarstvo i divljaštvo. U tim ratovima nečasnu ulogu odigrali su nekadašnji „psi čuvari javnog interesa“ — mediji. Isti oni mediji koji su u slavnim danima rušili sa vlasti najveće moćnike („slučaj Nikson“ ili „afera Votergejt“).
Danas, nekadašnji „psi čuvari javnog interesa“ postali su umiljate pudlice novih krvnika i robovlasnika. Onih koji su u direktnom prenosu, sve nazdravljajući šampanjcem, uživali u egzekuciji. A uživanje u bilo čijoj egzekuciji, pa makar to bila i Bin Ladenova, ima veze sa proklamovanom borbom za slobode i ljudska prava isto koliko i ima i emancipacija žena u režimu u Saudijskoj Arabiji. Inače, glavnim saveznikom na Bliskom istoku.
U skladu sa novom ulogom, mediji su zamenili informisanje — zabavom. Otud toliki (nad)rijalitiji i zato su i programi i ozbiljnih televizija postali selo gori a baba se češlja (bez navodnika). Tako je u zapadnim medijima laž postala istina. Upakovana u ružičastu foliju.
Zbog toga nam i veliki Orvel, jedan od najvećih pisaca 20. veka, borac za slobodu koji je u otišao u španski građanski rat i bio teško ranjen u borbi protiv fašista, danas izgleda ne kao pisac antiutopija nego kao klasik realizma.
