Slučaj kolateralne štete tokom „intervencije“ koalicije predvođene Amerikom — bombardovanje bolnice u Avganistanu, samo je poslednji u nizu na dugom spisku nevinih žrtava koje je za sobom ostavio NATO.
„Zadatak pilota bio je da sruši most, i kada je u deliću sekunde shvatio da nailazi voz, više nije mogao ništa da učini, jer su rakete već bile aktivirane“, ovako je komandant NATO-a Vesli Klark pojasnio kolateralnu štetu od 12. aprila 1999. godine. Na mostu u Grdeličkoj klisuri poginulo je 15 civila.
Beograd, 20. april. Ekipe Si-En-Ena i En-Bi-Sija pakuju se i izlaze iz zgrade RTS-a. Tri dana kasnije, bomba pada na Radio-televiziju Srbije u Takovskoj. Napad je obrazložen kao uništavanje „medijske mašine koja je raspirivala rat i izvozila strah, mržnju i nestabilnost u susedne zemlje“. Stradalo je 16 ljudi.
Desetogodišnju Juliju i Oliveru, koja je imala trinaest godina, roditelji su sa Kosova sklonili na sigurno, u Crnu Goru, u Murino. NATO je tokom napada na most na Limu devojčice poslao u smrt. I Miroslava, koji je imao 14 godina. Od istih zalutalih bombi poginulo je i troje odraslih. Za zločin u Murinu niko nije odgovarao. Nije uputio ni zvanično izvinjenje.
Tokom bombardovanja, trogodišnja Milica plašila se da sama ide u kupatilo. Kada ju je majka 17. aprila stavila na nošu, deo projektila koji je eksplodirao u vazduhu pogodio je Milicu. Šest kilometara od NATO cilja, vojnog aerodroma u Batajnici!
Civilne žrtve napada NATO snaga na Saveznu Republiku Jugoslaviju do danas nisu tačno prebrojane. Pretpostavlja se da je poginulo više od 500 ljudi. To je samo statistika. Uz svaki broj stoji ime, uz svako ime jedna priča, ali i zajednička definicija — kolateralna šteta. Politički ili medijski korektan jezik ne poznaje termine „mrtvo dete“ ili „raskomadana žena“.
Imamo problema da iz vazduha uvek savršeno identifikujemo ciljeve, objašnjavali su tada generali NATO-a. Od bombardovanja Jugoslavije prošlo je 16 godina. Tehnologija je napredovala, NATO ima još modernije naoružanje, podršku najpreciznijih satelita. U kolateralnu štetu, uzgrednu štetu, kako kaže Vikipedija, niko više ne veruje.
Trend „kolateralnog jezika“ uvela je Amerika, pravdajući svom narodu prekogranična ratovanja. Da li Amerikanci veruju tom objašnjenju posle ubistva 12 svatova u Jemenu, kada je pogođena kolona koja je išla po mladu? Šta je sa svatovima u Deh Bali u Avganistanu, kada je poginulo 47 civila, žena i dece koji su ispraćali mladu? A ono drugo venčanje u Avganistanu, kada su dronovi pogodili svatove, kad su sakupljena 63 tela, 37 žena i dece.
Nije samo kolateralna šteta rezultat dejstvovanja u Avganistanu. Dok bombe padaju, pada i cena nafte, ali i raste prodaja oružja.
Fraza „kolateralna šteta“ toliko je puta stigla sa Zapada da je potpuno izgubila svoje značenje.
To više nije ni važno, jer „mirotvorci“ su otišli korak dalje. Deleći pravdu i demokratiju, naterali su na beg i one koji su se zakleli da će svoj život staviti u službu humanosti — lekare — da ostave pacijenta na operacionom stolu. Pakao bolnice u Kunduzu na severoistoku Avganistana, u kome su ostali Lekari bez granica i njihovi pacijenti, dao je milosrdnim anđelima novu dimenziju. Dok su bombe padale, lekari su tražili pomoć. Urlali su u telefonsku slušalicu da su kolateralna šteta — ali bombardovanje se nastavilo.
Brojevi bez imena nisu slučajnost, to je pravilo za svaku NATO ili američku intervenciju u kojoj ginu obični ljudi.
„ZAŠTO?“, pita spomenik u jednom beogradskom parku. „Zašto?“, pitaju se lekari u Kunduzu? O čemu su mislili svatovi iz Avganistana, prelepa mlada i zbunjeni mladoženja? Da li im je bilo važno što je pala cena nafte? Ili porasla prodaja oružja?
