I još su mu komunisti, u svojoj antireligioznoj kampanji promenili ime u Kjahta.
Stanovnici gradića na granici sa Mongolijom, osam hiljada kilometara udaljenog od Srbije, i danas pamte i slave svog osnivača, a na 290. godišnjicu grada podigli su mu spomenik na centralnom trgu. Otkrivanju spomenika prisustvovao je i Aleksej Sambujevič Cidenov, predsednik Republike Burjatije, kojoj gradić danas pripada, i koji nas je upoznao sa svojom republikom:
— Ovo je jedna od najlepših republika u Rusiji. Sedamdeset odsto Bajkala je u Republici Burjatiji. Imamo vrlo raznovrsnu prirodu. Kada je Čehov dolazio na Bajkal, rekao je da je Burjatija mala Švajcarska. Zapravo, ona nije mala, veća je od Švajcarske, kako po površini, tako i po prirodnom bogatstvu. Ovde ima i planina koje su tokom cele godine pod snegom, ima stepa s kraja na kraj države. Ovde su i tajga, kedrove šume… Ima mnogo jezera, pored Bajkala tu je i slano jezero nalik na Mrtvo more, mnogo mineralnih izvora, izvora vrele vode… Ima mnogo korisnih ruda: zlata, srebra, titanijuma, uranijuma, uglja, bakra, cinka, gvožđa… Tu su i kvarciti, apatiti, mnogo korisnih ruda. Veoma je bogata životinjama i ima veoma bogato kulturno nasleđe.
Na ulicama grada pada u oči da ovde žive razni narodi, koliko vidimo, veoma složno.
— U Burjatiji živi mnogo naroda, glavni su Burjati, Rusi, Evenki, Sojoti, Tatari i jedna od najvećih zajednica na svetu staroveraca, onih koji su sačuvali pravoslavnu veru pre reforme, pre više od 300 godina. I 30 odsto stanovništva Burjatije su staroverci.
Trideset odsto ukupnog stanovništva Republike?
— Da, 30 odsto. Ovde živi 67 odsto Rusa, a polovina od njih su staroverci. Imamo najveću zajednicu na svetu. Staroverci su ovde sačuvali svoju kulturu, svoju religiju, svoju tradiciju. Veoma je bogata i burjatska kultura, ali mi ovde imamo i Hune (Mađari su potomci Huna). Nedaleko odavde je hunski grad star dve hiljade godina. To su iskopine. Tako da je Burjatija republika bogate istorije, bogate kulture, bogate prirode i veoma dobrih ljudi.
Putujući od Ulan Udea do Kjahte videli smo veoma mnogo krava. Da li Republika živi od stočarstva?
— Republika živi od svega pomalo: od stočarstva — ima mnogo životinja, od poljoprivrede. Razvijeni su industrija, rudarstvo, turizam. Kod nas se prave helikopteri koji lete u više od sto zemalja sveta. Postoji ulanski holding, holding „Helikopteri Rusije“, koji se sastoji od nekoliko fabrika, a naša je najveća.
Sankcije vas nisu omele da prodajete u sto zemalja sveta?
— Još više smo počeli da prodajemo. Da, sankcije nam pomažu u ovom slučaju. A imamo i najveći pogon za remont lokomotiva. Imamo najveći površinski kop uglja u Rusiji. Imamo najveći rudnik uglja na svetu, on je i najefikasniji. Početkom godine je jedan specijalizovani američki časopis rangirao rudnike po efikasnosti i proglasio ga najefikasnijim na svetu. Prošle godine oborio je osam svetskih rekorda po proizvodnji.
Mi imamo jednu od najefikasnijih proizvodnji uranijuma na svetu. Uranijum proizvodi „Rosatom“ i to je stoprocentno zatvoreni krug, apsolutno ekološka proizvodnja, veoma komercijalno efikasna, veoma ekološka. Pre nije postojala takva proizvodnja.
Plus, imamo vrlo perspektivan turizam, ekološki turizam…
Možete li nam reći kakve su perspektive Republike?
— Kod nas je očuvana priroda. Imamo čist Bajkal. Možete da pijete vodu direktno iz Bajkala.
Čak smo i probali…
— I imamo vrlo bogato istorijsko nasleđe Kjahte. Kjahta je istorijski grad.
Da, to sam htela da Vas pitam. Kakvo mesto zauzima Kjahta u Republici?
— Kjahta ima posebno mesto, prvo kao istorijski centar. Ovde je jedan od najbogatijih muzeja, vrlo značajna istorijska kolekcija. U Kjahti je svojevremeno živelo, pre revolucije u carsko vreme, 20 milionera. Više je živelo samo u Sankt Peterburgu. Čak je i u Moskvi bilo manje milionera. Krava je koštala tri rublje, a ovde su ljudi imali više miliona rubalja. Ovde je postojala druga u Rusiji ženska gimnazija. Imali smo hram sa kristalnim stubovima, ukrašen zlatom i srebrom. Takve stvari koje nisu postojale nigde drugde. Naši bogataši su za slavlja naručivali muzičare iz Francuske… Veoma je interesantna istorija Kjahte. Kjahta se nalazila na putu čaja, što je i bilo, u principu, osnova bogatstva Kjahte.
Ali taj put je nekako kasnije zaobišao Kjahtu.
— Ali sada se on vraća. Ove godine radimo rekonstrukciju drumskog graničnog prelaza Kjahta, povećava se propusna moć i potpisali smo trilateralni sporazum između Rusije, Mongolije i Kine o automobilskom tranzitu. I automobilski prevoz će ići kroz Kjahtu.
Planirate li da grad sa ovakvo bogatom istorijom razvija i turizam, s obzirom da ima šta da pokaže?
— Kjahta ima dobre perspektive sa akcentom na to da je to istorijski grad sa bogatom istorijom i sa odličnom perspektivom za turizam. Tu postoje određena ograničenja jer je to pogranična zona i potrebne su određene dozvole za ulazak u zemlju. Međutim, ako se ta prava poštuju sve to može da se radi prilično brzo, bez ikakvih problema.
S obzirom da je Kjahta na neki način povezana sa Srbijom…
— Na direktan način…
Da, i mislim da treba na neki način razvijati saradnju sa Srbijom. Susedi su vam Kina i Mongolija, ali i Srbija, jer je ona, u to smo se uverili razgovarajući sa ljudima, bliska srcu.
— Tačno, čak su nam i zastave praktično iste.
Da li postoje neki projekti i da li će ih biti?
— Nadam se da će biti. Mi predstavljamo Burjatiju i Kjahtu kao turistički privlačni region i orijentišemo se na Evropu. A Sava Lukić Vladislavić Raguzinski je iz Srbije. On je mnogo uložio u razvoj cele Rusije. Njegova zasluga je Kjahtjanski ugovor između Rusije i Kine kojim je određena granica među njima i formiran celi Daleki istok Rusije. On je osnovao i Kjahtu. On je kod nas vrlo poštovan državnik, ali ne znaju svi da je on Srbin.
Znam da ga smatraju „velikim ruskim diplomatom“…
— Da i ponosimo se njime.
