Da bi smo shvatili sadašnjost, moramo poznavati prošlost, kaže u svom autorskom tekstu za lokalne novine ruski istoričar Nikolaj Filjšin, koji Savu Vladislavića naziva genijalnim ruskim diplomatom.
A prošlost Kjahte je zaista bila slavna.
Sava Vladislavić je pre gotovo tri veka, kao izaslanik Petra Velikog, posle dugih i veoma teških pregovora, uspeo da sklopi sa Kinom sporazum o granici tako što ju je pomerio 100 kilometara u dubinu kineske teritorije. Legenda kaže da je na samoj granici uzeo kamen, spustio ga na zemlju, stao na njega i rekao: Ovde će biti grad. Nazvao ga je Trojickosavsk po Svetoj trojici i Svetom Savi. Grad je brzo rastao i razvijao se i uskoro je u njemu osnovan veliki svetski trgovinski centar pod nazivom Kjahta. Iz Rusije se izvozilo krzno, sukno, koža, a iz Kine u Rusiju, i dalje — svila, brokat, umetnički predmeti i najviše čaj. Put koji je prolazio kroz Trojickosavsk nazvan je putem čaja.
Sredinom 18. veka u svetu nije postojao grad sa više bogataša, a četrdeset kjahtinskih — imalo je ukupno bogatsvo veće nego svi ostali ruski bogataši zajedno. Oni su gradili kuće, opremali ih najmodernijim nameštajem toga vremena, kupovali najnovija dostignuća tehnike iz celog sveta. Tako je u Trojickosavsku prvi put u Rusiji prikazan jedan film, pojavila se prva štamparija, dame su se odevale u Parizu, a u muzeju koji ovde često nazivaju „severni Ermitaž“ čuva se predmet koji se može smatrati pretečom prvog televizora. Kjahta je bila toliko slavna i poznata da je pri naručivanju robe iz bilo kog kraja sveta bilo dovoljno reći da je naručilac iz Kjahte — druge garancije nisu bile potrebne. Ovaj sibirski grad nazivali su još i „Venecijom na pesku“.
Tadašnji trgovci nisu brinuli samo o sopstvenom blagostanju već im je bilo važno da celom svetu pokažu slavu velike ruske imperije. Zato su od svake partije uvezene robe izdvajali deo za dobrobit svoga grada, a na samoj granici sagradili su veliku kamenu Vaskresenjsku crkvu „da se već na ulasku u zemlju vidi sjaj i veličina“ njihove države. Crkva je bleštala sva u zlatu i srebru, a u njoj su bila i tri stuba od kristala koji su se prelivali na severnom suncu. Stradala je kao i velika većina ruskih crkava posle Oktobarske revolucije, ali je renovirana, pa i bez zlata, srebra i kristala njena belina privlači pažnju putnika namernika.
Zlatni vek ovog grada u blizini obala Bajkalskog jezera trajao je oko 200 godina. Posle izgradnje Sueckog kanala (1869.) i izgradnje Kineske istočne železnice, grad prestaje da bude glavni punkt trgovine sa Kinom. Put čaja ga je zaobišao.
U Kjahtu se stiže iz burjatske prestonice Ulan Ude, udaljene oko 200 kilometara. Grad je u kotlini i u njemu se oseća sva toplina i udobnost nekada bogatog naselja koje je danas izgubilo dosta starog sjaja, ali je ostalo kao svedok vremena, tipičan za Sibir Petra Velikog.
Među prizemnim kućama posebno se ističu crkve — velika Vaskresenjska na granici i isto tako velika ali polurazrušena Trojicka, i malena, tipično ruska, obojena u plavo, Uspenska crkva.
Današnja Kjahta je sve do tridesetih godina nosila ime koje joj je dao njen osnivač. Novo — Kjahta — dobila je, po jednoj verziji, po reci Kjahti koja teče kroz grad, dok drugi naziv tumače grčkom reči koja znači „živi Bog“, pa se grad smatra gradom „živog Boga i Svetoga Save srpskoga“.
Na ulazu u grad stoji „Savin kamen“, istina, toliko veliki da ga čak ni Sava, za koga se tvrdi da je bio veoma visok i jak, nije mogao tek tako baciti, niti stati nogom na njega, ali simbolika je sačuvana. Na glavnom trgu u centru grada pored spomen-ploče osnivaču, sad već stoji i njegov spomenik u prirodnoj veličini. Sa postamentom je visok tri metra.
