U Evropskoj uniji množe se glasovi za ukidanje evropskih sankcija Rusiji, uvedenih pod američkim pritiskom. „Krajnje je vreme da se okončaju ove iritantne sankcije i da se normalizuju politički i ekonomski odnosi sa Rusijom“, poručio je austrijski vicekancelar Hajnc Kristijan Štrahe uoči ovonedeljne posete Vladimira Putina. Slično će i novi italijanski premijer Đuzepe Konte, „Njujork tajms“ njima pridružuje i Mađarsku i Grčku, a čak i Žan Klod Junker, predsednik Evropske komisije koji se svakako ne može osumnjičiti za simpatije prema Rusiji, traži da se prekine s njenom demonizacijom i kaže da se s njom ponovo treba povezati. Na sve to, Putin velikodušno poručuje da želi snažnu Evropsku uniju zato što je to u interesu same Rusije.
A za to vreme predsednik SAD Donald Tramp optužuje Evropsku uniju da je osnovana da bi postala konkurent Sjedinjenim Državama, svojim evropskim saveznicima uvodi carine na čelik i aluminijum, preti carinama na uvoz luksuznih automobila, preti Evropi sankcijama i zbog saradnje s Iranom i zbog saradnje s Rusijom na izgradnji „Severnog toka 2“. I istovremeno se preko Tvitera, uoči samita G7, javno raspravlja s premijerom Kanade Džastinom Trudoom i predsednikom Francuske Emanuelom Makronom, koji mu pak otvoreno preti izolacijom Amerike u okviru grupe koju je upravo Amerika predvodila. A Tramp na to uzvraća pozivom Rusiji da se vrati u G7, što će zatim za Trampom ponoviti i italijanski premijer Konte.
Može li antirusko, transatlantsko savezništvo da preživi sve ove nesporazume i iskušenja, i kakva bi geopolitička pomeranja mogli da izazovu potresi kojima prisustvujemo?
O ovim su pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ razgovarali Miroslav Stojanović, nekadašnji dopisnik „Politike“ iz Nemačke, i politikolog Aleksandar Pavić.
Objašnjavajući uzroke učestalih poziva na ukidanje EU sankcija Rusiji, Miroslav Stojanović ukazuje da „sankcije koje nikome ne koriste, a možda i više štete Zapadu nego samoj Rusiji, nisu proizvele željeni efekat. Čak i u vladajućoj koaliciji u Nemačkoj jedan deo veoma uticajnih socijaldemokrata u poslednje vreme žestoko traži da se sankcije, ako ne potpuno ukinu, a onda da se ozbiljno relativizuju i znatno ublaže. Otpor sankcijama, dakle, ne dolazi samo iz industrijskog kompleksa kao dosad, već i iz političkih struktura“.
„Zbog dvostruke konfrontacije s Rusijom, ekonomske i vojne koja je još opasnija, zazvonila su zvona za uzbunu u Evropi, mnogi shvataju da je đavo odneo šalu“, dodaje Aleksandar Pavić, uz ocenu da je „sadašnje stanje neodrživo, čak i na srednji rok“.
„Krug onih koji se protive sankcijama očigledno se širi“, konstatuje Stojanović. „Međutim, ne treba očekivati da će Evropska unija tako brzo odustati od njih sve dok se ne dođe do zaključka da se ta pukotina u transatlantskim odnosima ne može tako lako zatrpati. Tako će i nemački stav o antiruskim sankcijama pre svega zavisiti od Amerikanaca. Ako se ta raselina u odnosima između SAD i evropskih država bude produbljivala, Evropa će na neki način početi da se osamostaljuje, pa će shvatiti i da je politika kažnjavanja Rusije kontraproduktivna“.
Upravo na tom tragu i Vladimir Čižov, ruski ambasador pri Evropskoj uniji, predviđa da će „EU doneti odluku o promeni kursa kada za to bude dovoljno političke volje“, a vidi tendenciju za to…
„To je dobro rečeno. Nezahvalno je procenjivati kada će se to dogoditi, ali će morati da se dogodi, makar i po cenu unutrašnjeg raskola u samoj EU“, navodi Pavić, misleći na otpor koji će ukidanju sankcija pružiti Poljska i pribaltičke države, a koje postaju novi američki favoriti unutar same EU, stvarajući time novu liniju podele.
Imajući pak u vidu tu perspektivu podele EU, dodatnu dimenziju dobija i poruka koju je Putin uputio u intervjuu austrijskoj državnoj televiziji: „Želimo ujedinjenu i prosperitetnu Evropsku uniju zato što je ona naš najveći trgovinski i ekonomski partner. Što više problema postoji unutar Evropske unije, utoliko su veći i rizici i nesigurnost za nas“. Stoga ni ne čudi što se „Njujork tajms“ pribojava da će upravo ruski predsednik, koga neveselo opisuju kao „velikog stratega“, sukobe između Evrope i Amerike iskoristiti kako bi bio shvaćen kao „pouzdani prijatelj i partner Evropske unije“.
U svakom slučaju, dok se uprkos sankcijama Putin postavlja kao prijatelj Evropske unije, uprkos savezništvu s Evropskom unijom američki predsednik Donald Tramp o njoj govori kao o suparniku. A predsednik Evropskog saveta Donald Tusk, u nedavnom autorskom tekstu u „Njujork tajmsu“, patetično se legitimišući kao „neizlečivo proamerički Evropljanin fanatično posvećen transatlantskoj saradnji“, zabrinuto postavlja možda i ključno pitanje: da li su ovo samo trenutne promene u američkoj poziciji prema Evropi, ili početak novog strateškog trenda?
Odgovor Ričarda Hasa, predsednika uticajnog Saveta za spoljne odnose, sigurno da ne može da ga umiri: „Sadašnji sukobi predstavljaju strukturnu pukotinu u transatlantskim odnosima, koja predstavlja sistemski izazov svetskom poretku koji su predvodile SAD“.
„Tramp se pokazuje kao nezadrživi agent promene“, objašnjava Aleksandar Pavić. „Ako izdrži do kraja mandata, a kamoli ako osvoji i drugi predsednički mandat, ove promene će postati nepovratne. Kao što bi sami Amerikanci rekli, pastu za zube ne možete da vratite nazad u tubu kada jednom iz nje izađe… Ovi procesi su nepovratni, svi primećujemo raspad doskorašnjeg posthladnoratovskog poretka“.
A dodatni izazov dosadašnjoj transatlantskoj alijansi predstavlja sve žešći ekonomski napad SAD na EU i, pre svega Nemačku. Magazin „Forin polisi“ tvrdi da je Amerika sve bliža uvođenju sankcija evropskim kompanijama koje učestvuju u izgradnji gasovoda „Severni tok 2“, posle uvedenih carina na evropski čelik i aluminijum Tramp preti i carinama na luksuzne, pre svega nemačke automobile…
Zbog svega toga, otkriva magazin „Njujorker“, Nemačka je prvi put počela da radi na svojoj američkoj strategiji. Uz pojašnjenje da su takve državne strategije dosad pravljene samo za protivnike, list izvodi zaključak da je reč o „velikoj promeni nemačke spoljne politike“, jer se „u pitanje dovodi osnovni dosadašnji postulat, a to je totalno oslanjanje na prijateljstvo s Amerikom“.
Uprkos tome, smatra Miroslav Stojanović, „u ovom času Nemačka još ne može da izađe iz američkog zagrljaja. Ona od nje i dalje mnogo zavisi, i ekonomski, ali i psihološki. Nemačka se sad našla između dva pola, i ne zna kuda da krene. Tim pre što, kao izvozno orijentisana privreda, ona nema načina da odgovori na najavljene američke sankcije. Manevarski prostor za osamostaljenje od Amerike je manji nego što se pretpostavlja“.
A ipak, bez obzira na tu nemoć i stratešku neodlučnost Nemačke, Miroslav Stojanović smatra da su promene neizbežne: „Iako je teško prevideti šta će se tačno događati, ono što je sigurno jeste da ništa više neće biti kao što je bilo dosad. Globalistički poredak kakav je postojao neće opstati. Istovremeno, dolazi do renacionalizacije spoljnih politika i svako će gledati sopstveni interes, zbog čega će Evropska unija ponajviše ispaštati jer će sve manje biti u stanju da formuliše sopstvenu, zajedničku spoljnu politiku. A težište će nastaviti da se pomera ka istoku“.
„Balans moći se definitivno se vraća na Istok“, saglasan je Aleksandar Pavić. „Kinezi i inače često ukazuju na to da ovolika dominacija Zapada predstavlja istorijsku anomaliju. Klatno se, dakle, sad vraća prema Istoku, a Zapad, zbog samodestruktivnih procesa koji se tamo događaju, sam potpomaže da do ove promene dođe još brže. Zbog svih naših iskustava, tome bismo mi u Srbiji morali naročito da se radujemo“.
