Pored tri tradicionalne političke parije koje su ostale ispod cenzusa, kaže za Sputnjik Ivo Čolović iz Cesida, dodao bih i Liberalno demokratsku partiju koja nema istorijat kao ove partije, ali je ipak prilično bila utemeljena, posebno na teritoriji Beograda.
Konstantno u istraživanjima dobijamo ljude koji traže nešto novo, koji traže neka nova lica, dodaje Čolović i tumači da su ti birači prosto prezasićeni,posebno potencijalni opozicioni birači, onim što im trenutno ta scena nudi.
„Imamo reciklažu nekih političara, poput povratka Šešelja iz Haga, koji je delimično uspeo da povrati neki stari sjaj radikalima, ali to nije bilo dugog daha i već na predsedničkim izborima se videlo da njegova harizma ipak nema tu snagu koju je imala nekad. O DSS-u je izlišno trošiti reči. Posle Koštunice konstantno smo imali pad podrške i poverenja u tu političku partiju. Na ovim izborima niko nije ni očekivao mnogo od te političke partije i od mladog Miloša Jovanovića, koji je na neki način perspektivan političar i preuzeo je stranku u veoma lošem momentu“, rezonuje Čolović.
Sa druge strane, ističe taj istraživač, pitanje sudbine DS-a zaista se mora postaviti i videti šta se desilo sa tom strankom koja je u jednom momentu čak i bila simbol Beograda, u smislu da je držala vlast u momentu kad je Beograd bio jedan od retkih gradova u kome je opozicija imala vlast za vreme Slobodana Miloševića.
„Ako pogledamo da je od tog DS-a nastalo verovatno nekih 11 ili 12 partija koje figuriraju na političkoj sceni u Beogradu i u Srbiji, onda nam je sve jasno. Ne može prostom deobom da se išta postigne. Dobili smo gomilu nekih partija, međusobno se prelivaju glasovi, tako da sam siguran da na ovim izborima jedan deo birača koji su izašli da glasaju, nisu ni znali da li Dragan Đilas predstavlja DS ili je to Dragan Šutanovac“, ukazuje Čolović.
I ono u Skupštini im je mnogo
Prema mišljenju glavnog urednika „Vremena“ Dragoljuba Žarkovića ovakva situacija nije nova i za njega ovo nije neočekivano.
„Te tradicionalne partije, a tu bih uključio i Građanski savez koji je u svoje vreme imao neko značenje, u suštini su izgubile igru i nisu se prilagodile novom vremenu. Čitavu tradicionalnu scenu, onakvu kakvu smo navikli do 2000, izgubili smo“, napominje Žarković za Sputnjik.
Očigledno sve treba praviti iznova, konstatuje Žarković i dodaje da se, kad se pogleda sastav Parlamenta i rezultati predsedničkih i beogradskih izbora, vidi da su, kao kaže, pogrešne stranke u Skupštini Srbije.
„Tamo sede sve te tradicionalne stranke u raznim oblicima, a one očigledno pokazuju u dva izborna ciklusa da nemaju nikakvu moć i uticaj u Srbiji. Prema tome, pitanje je ko nas reprezentuje u najvažnijem organu, u Skupštini Srbije, ako je ovde bilo šta važno“, kategoričan je Žarković.
Sve to je prirodna posledica njihovog nesnalaženja u novim okolnostima, smatra Žarković, a kad je reč o Demokratskoj stranci posledica je nesnalaženja u padanju sa vlasti.
„To je kao kad se čovek razvede, pa se propije, pa počne da živi lošijim kvalitetom života. Oni su se pocepali na ne znam koliko tih grupacija. A indikativno je ono poslednje veče predstavljanja, za koje mislim da je dosta uticalo na izbore, kad u studiju RTS-a sede Šutanovac, Đilas, Čeda Jovanović i Vesić, a i voditeljka kaže — ovo su sve članovi nekadašnjeg glavnog odbora DS-a“, sugeriše Žarković.
Dakle, jasno se šalje poruka da su se oni pocepali, da više ne postoje, napominje on, a da ne govorimo o DSS-u koji je potpuno nestao sa političke mape Srbije i postao nerelevantan faktor, a Vuk Jeremić nema šanse da uđe u taj prostor, mada je koncepcijski najbliže tome.
Natrag u laboratoriju
„Znači, sledi nam formiranje nekih novih stranaka, pokreti da se pretvaraju u stranke. Valjda su se opametili da bi do ukrupnjavanja moralo da dođe. Pitanje je brzine kojom oni mogu tu opozicionu scenu, demokratsko građansku, da obnove, jer izbori ih čekaju već na jesen, verovatno, pa je to ključno pitanje Srbije“, naglašava Žarković.
Teško je proceniti šta će biti sa ovim tradicionalnim partijama, kaže Ivo Čolović iz Cesida, ali ne očekujem da svojevoljno nestanu sa političke scene, pa će tu još figurirati.
„Mislim da su svesni da ih iščekuje neka vrsta ukrupnjavanja, ako zaista žele da opstanu, da se za nešto bore, da makar u malo većem kolektivu pokušaju da zadrže ideje koje su propagirali i da eventualno u jednom momentu postanu relevantne političke snage na sceni Beograda i Srbije“, savetuje Čolović.
Činjenica je da je na beogradskim izborima zaista došlo do spajanja tih stranaka koje su nekada sve bile unutar DS-a, napominje Čolović, ali kad pojedinačno premerimo kolika je bila njihova snaga pre izbora, videćemo da osim DS-a tu niko nije ni imao relevantnu niti partijsku strukturu, niti neku ozbiljniju snagu koja bi mogla da doprinese značajno boljem rezultatu.
„To je na neki način bio i simbolički čin i pokušaj da se kroz to ukrupnjavanje pokaže Beograđanima da DS opet živi, da DS ima snage da donese neke promene u Beogradu. Išlo se na neku staru slavu, išlo se na neku nostalgiju kod građana. Međutim, to nije upalilo, jer je sa druge strane bio Đilas, poslednji jaki gradonačelnik DS-a, koga građani pamte i koga, iako ga jedan deo građana Beograda ne voli, jedan dobar deo ljudi pamti i kao nekoga ko je nešto učinio za Beograd“, rezonuje Čolović.
Međutim, sad se zaista postavlja pitanje šta će dalje biti sa Đilasom i sa njegovom listom gde su tri jaka lidera i prema Čolovićevom mišljenju, mora se naći neki kompromis oko koga bi ta lista mogla da se okupi.
Novi glasači za nove partije i ljude
Inicijativa „Ne davimo Beograd“ i Ljubiša Preletačević Beli imali su bolji izborni rezultat od DS-a, DSS-a i SRS-a koji imaju odbore u svakoj mesnoj zajednici, a taj rezultat nam, prema Čolovićevom mišljenju, govori da ljudi traže nešto novo.
„Dolaze neke ove generacije. Svi zaboravljamo da se svake godine pojavi stotinak hiljada novih osamnaestogodišnjaka koji će izaći i glasati, ili će ostati kod kuće kao apstinenti, ili će odabrati nekog ko im preporučuje dobru šalu kao što to radi Beli, ili nekog ko je građanski aktivista poput inicijative Ne davimo Beograd ili će se opredeliti za neku od tradicionalnih političkih partija“, skicira Čolović.
U ovom momentu su spremni da se opredele za neko novo lice, dodaje on, i ne samo oni, već vam govorim i o građanima koji su razočarani radom opozicije od 2008. do 2012. godine.
„I tu ste imali situaciju da su se na izborima 2014. godine već počele javljati neke stranke koje su bile dovoljno jake da na tim izborima naprave rezultat. Krenuli smo sa Dverima koje su počele sa desne strane spektra, pojavio se i pokret Dosta je bilo, koji je 2016. godine kapitalizovao svoju pojavu, potom se 2017. pojavio Saša Janković, a iste godine i Beli. Sada je to ’patkica‘“, navodi Čolović.
Neko bi, smatra Čolović, unutar tih pokreta mogao da shvati da je jedini način da se kapitalizuje neki dobar rezultat na izborima to da se napravi ozbiljna politička opcija koja će ujediniti ljude, dati im infrastrukturu i napraviti ozbiljne odbore po celoj Srbiji.
