Obeležavajući Dan diplomata Rusije, 10. februar, na dan kada je 1802. stvoreno Ministarstvo inostranih poslova, predstavnici ambasade Rusije, sa Aleksandrom Čepurinom na čelu, položili su vence na grob Nikolaja Hartviga na Novom groblju u Beogradu.
Nikolaj Hartvig bio je ruski carski poslanik na srpskom dvoru od kraja Aneksione krize 1909. do jula 1914, kada je preminuo na dužnosti. Rođen je 1857. godine na Kavkazu u gradu Gori u današnjoj Gruziji, u osiromašenoj aristokratskoj porodici vojnog lekara, naturalizovanog Rusa nemačkog porekla.
Diplomatsku službu započeo je 1875. u Azijskom departmanu Ministarstva inostranih poslova Ruske imperije. Odmah se ispostavilo da mu je sudbina vezana za Balkan. Služio je kao ataše u tadašnjoj crnogorskoj prestonici Cetinju, zatim bio ruski konzul u bugarskom Burgasu.
Hartvig je bio jedan od najsposobnijih ruskih diplomata, više puta viđen za mesto ministra spoljnih poslova. Pripadao je onoj grupi ruskih političara i intelektualaca koja je podržavala panslovensku ideju.
Kao ruski carski poslanik u Srbiji učinio je mnogo na približavanju ruske zvanične politike srpskim ciljevima nacionalnog oslobođenja južnoslovenskih naroda. Bio je nezvanični patron formiranja Balkanskog saveza Srbije, Crne Gore, Bugarske i Grčke, nakon čega je, u Prvom balkanskom ratu, Balkan oslobođen od turske okupacije.
Njegove prijateljske veze sa srpskim političarima, predsednikom vlade Nikolom Pašićem i ministrom spoljnih poslova Milovanom Milovanovićem, umnogome su pomogle tome.
O Hartvigovim prijateljskim vezama sa Srbijom piše i Politika prilikom obeležavanja petnaestogodišnjice smrti, jula 1929:
„Njegovi zvanični izveštaji, puni topline za Srbiju i srpski narod i velike hvale za srpsku vojsku, skrenuli su ozbiljnu pažnju carske Rusije na napore srpskog naroda. Svojim diplomatskim radom Hartvig je uspeo da je tadašnja službena Rusija počela mnogo ozbiljnije da računa sa Srbijom, negoli dotle. To se u nas osetili još pre početka balkanskog rata. Za taj preokret u odnosima tadanje Rusije prema Srbiji imao je velike zasluge poslanik Hartvig. Aneksiona kriza, posle koje je Hartvig došao u Srbiju, čiji je svršetak i na njega teško uticao, dala mu je povoda da se s pokojnim Pašićem i Milovanom Milovanovićem upusti u prijateljske razgovore o tome šta bi se imalo i trebalo raditi za bolju budućnost Srbije i srpskog naroda. Svojim radom Hartvig je zadužio Srbiju. Koliko je on nju voleo, vidi se i po tome što je za života, mnogo pre suđenog časa, izjavio želju da se za slučaj smrti njegovi posmrtni ostaci sahrane u Srbiji.“
Dramatični događaji posle Sarajevskog atentata, na Vidovdan 1914, uticali su da Hartvig odloži odlazak na lečenje. Sve je učinio da spreči izbijanje rata, ali Austro-ugarska je bila odlučna da rat protiv Srbije započne.
Hartvig je 10. jula uveče saznao da se austrougarski poslanik u Beogradu baron Vladimir Gizl od Gizlingena vratio u Beograd iz Beča. Gizl je u Beč otišao kako bi učestvovao u izradi koncepta austrougarskog ulitimatuma Srbiji. Hartvig je insistirao da ga baron Gizl odmah primi i postavio mu je pitanje šta će Austrougarska učiniti sa Srbijom nakon atentata u Sarajevu. Kada je čuo odgovor, Hartvigovo srce nije izdržalo. Preminuo je na divanu u Gizlovom kabinetu.
I pre nego što je Hartvig pokušao da utiče na austrougarskog poslanika, bilo je jasno da su njegovi napori uzaludni. O tome svedoče i reči savetnika Štorka u austrijskom poslanstvu u Srbiji, preko koga je Hartvig zahtevao susret sa Gizlom:
„Hartvig više ne može da spreči ono što sada mora da izbije! Da! Hartvig bi hteo da dobije u vremenu dok se Srbija potpuno ne oporavi od svih gubitaka u Balkanskom ratu i dok se ponovo ne obnovi balkanski savez. Razume se da mi to ne smemo dozvoliti. Moramo na svaki način iskoristiti ovu aferu da dođe do rata. To će se dogoditi u svakom slučaju, zapamti to i ne veruju drugim informacijama. Intervenisaćemo oružanom silom. Razlika može biti samo u tome kada će se to dogoditi…“.
Beogradom se munjevito raširila vest o Hartvigovoj smrti, a odmah su počele i spekulacije da je on u austrougarskom poslanstvu otrovan. Međutim, te je glasine odmah sprečio predsednik srpske vlade Nikola Pašić. Prema Pašićevim rečima, Hartvig jeste bio otrovan, ali odgovorom barona Gizla na postavljeno pitanje.
„Da, cela je atmosfera otrovna. Ovde se u Beogradu nalazi austrougarski agent koji je ovamo došao kao mađarski novinar. Zove se Samuel Boroš. On nas je optužio da spremamo Vartolomejsku noć svima ovdašnjim Nemcima, Austrijancima i Mađarima. Nijedna reč od toga nije istinita! A sada taj isti agent govori o ’tajni‘ Hartvigove smrti. Ja branim austro-ugarskog poslanika protiv optužbi, dok agent monarhije širi alarmantne vesti, koje mogu sve da bace u plamen. Taj čovek se nalazi pod protektoratom g. Gizla. No tu se nalazi još mnogo sličnih ljudi, koji nastoje da izazovu paniku na svaki način. Naša policija je zaplenila afiše koji su rasturani i po kasarnama. U njima se govori da će austrougarska vojska — bez prethodne objave rata — napasti Beograd i da će sve poubijati. Ti leci nisu štampani ovde već u inostranstvu. Oni koji su to učinili bolje su bili obavešteni od mene, pošto sam ja tek sada doznao šta se desilo 7. jula u Beču“, rekao je Pašić.
Sahrani Nikolaja Hartviga na Novom groblju prisustvovalo je oko 80.000 ljudi. Na čelu kolone nalazili su se kralj Petar i prestolonaslednik Aleksandar, kao i beogradski mitropolit Dimitrije sa episkopima Dositejem i Sergijem, Nikola Pašić i članovi vlade…
Posle opela u Sabornoj crkvi, mitropolit Dimitrije je rekao:
„Tužan nas je događaj ovde sakupio. Nalazimo se ispred kovčega u kome leži veliki čovek, iskren prijatelj našeg naroda i zaslužan sin velike Rusije. Umro je Nikolaj Henrikovič — Hartvig. Nestalo ga je u mučnim i teškim danima kada nam je toliko potrebna njegova pomoć i državničko iskustvo… Predusretljivost i dobrota Nikolaja Hartviga ne zaboravlja se. On je činio mnogo do poslednjeg časa. Činio je našoj crkvi, činio je našoj omladini, šiljući je na više obrazovanje u Rusiju. Svuda, na sve strane, njegov se rad osetio. Neiscrpnu plemenitost i milosrđe Hartvigova doma najbolje su osetili naši siromasi, ranjenici i bolesnici…“.
Na 15. godišnjicu smrti, beogradska opština podigla je novi spomenik na Hartvigovom grobu, od belog venčačkog mermera. Projekat za spomenik izradio je arhitekta G. P. Kovalevski. Mozaik na kome je predstavljena ikona svetog Nikole, patrona porodice Hartvig izrađen je u vatikanskoj radionici, a ostatak spomenika izradila su u Italiji braća Bertoto.
U Jugoslovenskoj kinoteci čuva se film koji je snimio jedan od pionira srpske kinematografije Svetozar Botorić (poznat kao producent prvog srpskog igranog filma „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa), koji prikazuje sahranu Nikolaja Hartviga. Ime Nikolaja Hartviga nosila je današnja Beogradska ulica. Posle Drugog svetskog rata ulici je promenjeno ime i nikada mu nije vraćeno.
