Posle izjave predsednika Srbije Aleksandra Vučića da nam ulazak u EU neće dozvoliti bez jasno rešenog pitanja granica nameće se pitanje da li i kako možemo da izbegnemo tu zamku.
Novinar, dugogodišnji dopisnik Tanjuga iz Londona Siniša Ljepojević objašnjava da se generalno kaže da nijedna zemlja ne može ući u evropsku integraciju bez rešenih ključnih pitanja, među kojima je i teritorija, ali da u realnosti nije tako.
— EU je primila nekoliko zemalja koje nemaju rešena granična pitanja, kao što su Slovenija i Hrvatska, a primila je i Kipar, koji nije ni prava zemlja. To je, generalno, jedan od principa EU koji u realnosti ništa ne znači, ali se može koristiti za ucenjivanje zemalja koje žele da postanu njene članice.
U kom smeru onda treba da ide naša državna politika?
— S jedne strane, ako želite da pripadate jednoj organizaciji, onda morate da prihvatite uslove koje Evropska unija postavlja. S druge strane, jedna zemlja ne sme sebi da dozvoli da uđe u klub na ponižen način, jer će uvek biti žrtva tog članstva, a ne neko ko profitira. Srbija bi trebalo da postavi minimum ispod kog ona ne želi i ne može da ide, i to treba jasno reći Briselu i EU. Problem je što Srbija nema taj minimum. Druga stvar su izjave za domaću javnost, ali u kontaktima sa Briselom mi još nemamo jasno definisan minimum državnog interesa i po cenu da ne budemo članovi Unije. Naša javnost ne zna ko pregovora o poglavljima, šta pregovara i koje su im instrukcije. Većina naših pregovarača su plaćeni lobisti Brisela.
Da li će aktuelna vlast raspisati referendum, s obzirom na to da se Kosovo polako vraća u vrh prioriteta i građana Srbije, ali i Crkve?
— Referendum je komplikovan mehanizam kome se pribegava kada demokratski izabrane vlasti nemaju kapacitet da reše neki problem. On je zgodan za ključna, velika nacionalna pitanja, ali za male zemlje sa 2-3 miliona stanovnika. Siguran sam da neće biti referenduma kada je reč o Kosovu, ali kada bi bilo referenduma, pre toga, demokratski izabrane vlasti u Srbiji trebalo bi da jasno kažu šta je njihov stav.
Da li očekujete referendum o Evropskoj uniji?
— Ako bi bio referendum, verovatno bi prvo bio o Kosovu, zato što EU postavlja uslov bilo kakvog ozbiljnog razgovora o pristupu da se navodno reši problem Kosova. Bilo je nekoliko zemalja koje su imale referendum o pristupu Uniji, ali ti referendumi su imali vrlo malu izlaznost. Referendumi mogu biti ozbiljan problem legitimiteta neke odluke. Ako je ozbiljna vlast izabrana na izborima, ona bi trebalo da ima kapacitet da rešava probleme u ime građana, a ne da se krije iza referenduma.
Odluka referenduma i ne mora da se poštuje…
— Zavisi od zakona.
U Velikoj Britaniji se odluka mora poštovati.
— Zato što je referendum o izlasku iz EU održan na temelju zakona u Parlamentu. Referendum je savetodavan, ali nijedna vlast nije spremna da rizikuje da ide protiv rezultata. Bez obzira na to da li je on bio na osnovu zakona u Skupštini ili je bio na osnovu prava građana, on je vrlo jak instrument.
Da li, ako pričamo o podeli Kosova i prekrajanju granica na Balkanu, možemo da izbegnemo i Republiku Srpsku?
— Ako dođe do prekrajanja granica, taj princip će verovatno biti na etničkoj osnovi. Mislim da prekrajanje granica nije realno, jer otvara i neka druga pitanja. Kada se raspala bivša Jugoslavija, jedan od argumenata podrške raspadu na Zapadu bio je da se ne menjaju spoljne granice Jugoslavije. Sada bi eventualnom promenom granica došlo do strašnih lomova. Uoči raspada Jugoslavije, ministar spoljnih poslova Holandije Van den Bruk je predložio, da bi se izbegao veći rat, da se po etničkim linijama naprave nove granice unutar Jugoslavije. To tada uopšte nije uzeto u obzir.
Da li bi moglo da dođe do nečega takvog bez podizanja oružja na Balkanu?
— Nisam siguran da je na prostoru bivše Jugoslavije bilo ko voljan za rat, čak ni na Kosmetu. Tenzije su znatno pale unutar Kosova. Srbi koji su ostali tamo da žive upakovali su se u zajednicu koju teško možete narušite, a važno je i što veliki broj Albanaca odlazi sa Kosova. Vlada u Prištini je daleko od realnosti. Izjave za medije i ono što pričaju nemaju nikakve veze sa životom na Kosovu. Strane vojske ni u BiH ni na Kosovu nema dovoljno da bi se ratovalo.
Talas optužbi za ubistvo Olivera Ivanovića je stigao i do Moskve. Da li vas je to možda iznenadilo?
— Nije. Takav je politički ambijent na Zapadu. Najinteresantnije je da Zapad optužuje Moskvu na osnovu izvora u Srbiji. To su sve manipulacije, trikovi da se stvori konfuzija u javnosti, jer je ubistvo Olivera Ivanovića izuzetno ozbiljan događaj. Ono je, pre svega, poruka. Mislim da iza njegovog ubistva ne stoje ni Albanci ni Srbi. Sam izvršilac je verovatno lokalni čovek, ali nalogodavac je neko drugi. Ivanovićevo ubistvo ima simboliku — poruka je da bilo kakva opcija opstanka Srbije na Kosovu, ali istovremeno saradnje sa Albancima ne dolazi u obzir. Na sceni je održavanje napetosti i jednog nivoa krize. Zapad nikad ne rešava probleme, on ih drži nerešenim. Samo kriza i nerešen problem daju Zapadu mogućnost da bude prisutan u tom delu Evrope. Amerika ima još jedan dodatni razlog, a u pitanju je navodna baza. „Bondstil“ je, zapravo, jedini preostali američki tajni zatvor u svetu i bilo kakva promena u klimi kosovske pozicije dovodi tu takozvanu bazu u pitanje. Ubistvo Olivera Ivanovića svedoči o nervozi Zapada. Nemaju mogućnosti da održavaju ono što je bilo dosad i onda pribegavaju vrlo grubim metodama da bi uplašili i vlast i ljude koji tamo žive. Sačekaćemo još da vidimo posledice tih poruka, ali, naravno, ubistvo nikad neće biti rasvetljeno.
Srbija je zahtevala da se uključi u istragu ubistva Olivera Ivanovića, podržala nas je i Rusija, ali je predlog odbijen. Hoće li se pronaći počinilac zločina?
— Ako je suditi prema sličnim situacijama poslednjih 50 godina, teško da će to biti rasvetljeno. Počinilac neće biti pronađen, bez obzira na kamere po gradu. Pod izgovorom saradnje sa Haškim tribunalom, zapadne službe bezbednosti napravile su takvu mrežu u Srbiji da taj čovek koji je ubio Ivanovića verovatno još tamo sedi i pije kafu. Suština je ko ga je platio.
Grčki i makedonski premijeri su se dogovorili da makedonski aerodrom više ne nosi naziv „Aleksandar Makedonski“ kao i da će se auto-put u Makedoniji zvati „Auto-put prijateljstva“. Da li vas ohrabruju ovakve izjave?
— Ne, zato što to vodi ka haosu. Zapad na Balkanu ima nekoliko marionetskih režima, a nijedan nije kao trenutno u Makedoniji. To na kraju može da dovede do ozbiljnih problema i u Makedoniji i u Grčkoj. Grčka je kompletno frustrirana zemlja zbog raspada socijalnog tkiva, ali bi Makedonija mogla da bude kap koja je prelila čašu u Grčkoj. U Solunu su bile velike demonstracije, budi se nacionalni osećaj kao izgovor, što dosad nije bio slučaj. Oni su u jednoj šizofrenoj situaciji. Vole Evropu i evro, a bune se protiv diktata Evrope. Severni deo Grčke je veštački deo. U Solunu žive Grci proterani iz Turske, jer su Turci posle Prvog svetskog rata proterali sve Grke, a onda su Grci proterali sve Turke iz severne Grčke. Došlo je do razmene stanovništva. Apsurdno je da se oni bore za Makedoniju, ali je to nešto za šta mogu da se uhvate. Makedonci imaju problem etničke pripadnosti, nacionalnog osećaja, ali su vrlo osetljivi i na taj veštački nacionalni identitet kao što je makedonski.
Gde su te granice njihovog povlačenja i ustupaka koje će učiniti prema Grčkoj?
— Kada je reč o aktuelnoj vladi, nema granica. Zaev sve duguje Zapadu. Izgubio je izbore, ali su Albanci promenili politiku i pružili mu priliku da vlada. Jedinu granicu može da postavi grčka vlada i da, u strahu od sopstvenog stanovništva, postavi malo drugačije kriterijume.
Grčki nedeljnik objavio je mapu po kojoj je Makedonija podeljena na četiri dela između Srbije, Bugarske, Albanije i Grčke.
— Ta mapa je s kraja 19. veka, kada je Austrougarska krenula u osvajanje Jadranske obale, gde je Albanija. Trebalo bi da se desi neka velika kataklizma da bi se Makedonija podelila. Najgore je što će ovakva situacija bez rešenja trajati, ali šta bi EU ili NATO radili u Makedoniji bez te krize?
Angela Merkel, iako nema vladu u svojoj zemlji, pozvala je u Davosu sve članice da sprovode „jednim glasom, jednu politiku“ na međunarodnoj sceni. Kome se ona zapravo obraća?
— To je njen stav od ranije koji nije nepoznat, ali način na koji je to govorila u Davosu je više ličio na vapaj jednog broda koji tone. To je proces koji je u toku. To što se raspad EU krije po novinama, nema veze.
Da li se krije i od Srbije?
— U našim novinama se teško može o tome pročitati. Francuski predsednik Makron je rekao da ko hoće da ide u integraciju — hoće, ko neće — neće, što je potpuno suprotno od onoga što je rekla Merkelova, koja apeluje na jedinstvo. To je haotična situacija. Sam Davos je već već nekoliko godina skup gubitnika i globalista. To je pričaonica gde se priznaje da su poraženi. MMF je u Davosu priznao da je taj model propao zbog velike socijalne nejednakosti, a s druge strane nema rešenja. Davos organizuje jedan čovek koji je bio šampion globalizma i tamo ne možete ništa čuti kao ni na onom „Biznis forumu“ na Kopaoniku. Davos je svedočanstvo da je taj neoliberalni, globalistički model definitivno poražen, ali da nema ideja kako iz toga izaći.
