Poseta Banjaluci i prisustvo proslavi Dana Republike Srpske je njegova prva poseta inostranstvu.
— Tako daleko zaista nisam putovao, ali ovo nije moje prvo putovanje jer sam bio u Donjeckoj narodnoj republici. Ali, u principu, prvi put sam u svojstvu predsednika u zemlji koja je tako daleko, ovde na blagoslovenoj zemlji Republike Srpske.
Govori se da imate i predstavništvo u Banjaluci. Čime se ono bavi i kako izgleda saradnja dveju zemalja koje su geografski međusobno veoma udaljene?
— Za sada, nažalost, još nemamo predstavništvo. Mislim da će u budućnosti biti otvoreno. A što se tiče razdaljine, smatram da ono nema značaja za uspostavljanje prijateljskih, ekonomskih i političkih odnosa. Mislim da tu razdaljina ne igra presudnu ulogu.
Koji je povod za ovu posetu. Ne dolaze nam često gosti iz tog dela sveta?
— Faktički se ispostavilo da je istorija osnivanja Republike Srpske i Južne Osetije istovetna. A to se čak i dešavalo u istom istorijskom trenutku. To jest, to je raspad SSSR-a, odnosno raspad Jugoslavije, to su ratovi, borba za nacionalni identitet, za sopstvenu slobodu, to je momenat opredeljenja kuda narod želi dalje. To su sve istorijski periodi koji su apsolutno povezani, faktički imamo istu godinu rođenja, blizanci smo. Nas povezuje i pravoslavlje, prijateljski odnosi sa Ruskom Federacijom, kao i sa Srbijom. Zato se sve složilo i to bi moralo, uveren sam, da od nas da napravi pouzdane prijatelje i partnere. Mislim da se to može ostvariti.
Čini mi se da postoji još jedna podudarnost koju niste podmenutli. To je želja Južne Osetije i Republike Srpske da postanu deo Rusije, odnosno Srbije, to jest da se pripoje tim, kako se često ponavlja, bratskim državama. Da li Vi, u tom smislu, nešto konkretno preduzimate?
— Ne bih rekao „bratske“. To je reč koju smatram nepravilnom u ovom slučaju. Ne može se reći „bratski narodi“ za one koji su zapravo jedna, ista nacija, isti narod. Zato mi je nekad smešno i kada govore, na primer, u našem slučaju da su Republika Južna Osetija i Severna Osetija — bratske zemlje. Mi nismo bratski, mi smo jedan narod. I taj narod bi, naravno, trebalo da živi zajedno, na jednom političkom prostoru. Smatram da se to tiče i Republike Srpske u odnosu na Srbiju, kao i Republike Južne Osetije u odnosu na Rusiju. I za Srbe Republike Srpske, Srbija je istorijska otadžbina, isto kao što je Rusija za Južnu Osetiju. U tome verovatno i jeste suština problema, zato što se i Srbija i Republika Srpska odnose prema Rusiji kao prema glavnom svom savezniku i drugu. Isto tako se Republika Južna Osetija odnosi prema Rusiji.
I kao prema zaštitniku?
— Naravno, i kao zaštitniku.
Zajednički zaštitnik je Rusija. Postoji još jedna činjenica koju nismo pomenuli. NATO želi da stane na put težnjama Republike Srpske. Vas, takođe, može da omete NATO. Da nije bilo mešanja Alijanse, vi biste i dalje bili deo Gruzije. Ali NATO je opasan protivnik. Kako vi kao mala država možete da se borite protiv takvog protivnika?
— Kada postoje ideje i kada ih je mnogo u narodu, onda blokovi, savezi, države koje su protiv tih ideja, samo do određenog momenta imaju uticaj. Ideja ne nestaje, ona i dalje živi. Ratovati zbog te ideje uz pomoć NATO-a ili čega drugog, kao prvo nije dalekovido, a nije ni ispravno. Mi veoma dobro pamtimo primer Južne Osetije, kada je upravo NATO spremao i naoružavao vojsku Gruzije. Tada su organizovali i vojne vežbe, pozivali stručnjake iz Ukrajine, iz Zapadne Evrope. Ali faktički se opet ispostavilo da je pobedila ideja naroda! Protiv ideje naroda se ne ratuje. Prvo, to nije u redu, a drugo, niko ništa time neće dobiti.
Nažalost, ginulo se, bilo je gubitaka. Da Ruska Federacija nije prinudila Gruziju na mir, danas ne bi bilo Južne Osetije. I zato je moj dolazak u Republiku Srpsku izazvao reakcije u Gruziji. Čitao sam izjavu ambasadora Gruzije u Turskoj (isti ambasador zastupa interese Gruzije i u BiH i u Albaniji) i on vrlo burno reaguje na moju posetu. Ovde nema mesta za takve njihove reakcije, već bi se na prvom mestu trebalo izviniti za ono što su učinili. A potom možemo da razgovaramo.
Govoreći o želji da se ujedinite sa Rusijom, istakli ste da ćete ipak sada malo sačekati, jer osećate solidarnost sa republikama Donjeckom i Luganskom, koje, za razliku od Južne Osetije, ni Rusija nije priznala…
— U svakom slučaju, Južna Osetija je priznala Donjecku i Lugansku republiku. Mi smo jedina država koja ih je priznala. I zato se prema ovim republikama odnosimo kao prema svojim partnerima, i evo ovde mogu reći — bratskim i prijateljskim državama. Imamo iste poglede, ideje. U tom smislu, naravno, postoji i potreba da mi ne ukinemo naše priznanje DNR i LNR da bismo uskočili u vagon koji se zove Rusija, da ne ispadne — eto danas smo priznali, a sutra povukli tu odluku. Ne bih želeo da ugled Južne Osetije dobije karakter nepostojanosti. Ako smatramo da su DNR i LNR bratske republike, moramo učiniti sve što je u našoj mogućnosti da ti odnosi ne nestanu. Doći će za to vreme, naravno, u to sam uveren i smatram da će Južna Osetija postati deo Ruske Federacije, jer mi nemamo drugi istorijski put. Moramo shvatiti da to nije ideja Anatolija Iljiča kao predsednika, već je to ideja naroda. Mi živimo sa tom idejom i mi ćemo je naravno realizovati. Ali danas je situacija drugačija.
Srbi ne znaju mnogo o Južnoj Osetiji, o putu koji je ona prošla od trenutka kada je postala deo Rusije, niti kako je ona postala deo Gruzije. Recite nam nešto o tom istorijskom putu.
— Osetija je bila podeljena na sever i na jug, a u sastav Rusije je ušla 1774. godine.
To je bio dobrovoljan ulazak, tj Osetija je zamolila ruskog cara da je primi u sastav svoje države zbog pretnje od Turske imperije?
— Da. Najinteresantnije je da su Osetini slali svoje prve izaslanike u Sankt Peterburg još 1745. godine. To jest, mi smo praktično decenijama komunicirali, naši izaslanici su putovali na dvor, tamo su ih primali i konačno je Osetija ušla u sastav Ruske imperije 1774. godine. I kada se desila Revolucija, pa građanski rat i potom, kada je organizovan SSSR, Osetiju su linijom kavkaskog masiva podelili na južni i severni deo. To jest, južni deo, Južnu Osetiju su dali Gruziji, a severni deo, Severna Osetija je ostala u sastavu Rusije. Ali tada je sve to bilo u okviru jedne dražve — SSSR-a. Pritom, posle svih tih događaja, izgubili smo delove teritorije. Recimo, ako Vi možete da zamislite, a verujem da možete, bili ste u tim krajevima, Vojno-gruzijski put severno i južno od Kavkaskog grebena, to je sve bila Osetija. Ovaj put je prolazio kroz Osetiju sa strane Gruzije. To je sve bila Osetija. Ali sada se posle svega ispostavilo da smo izgubili teritorije. Istorija se menja, već sutra može da se desi bilo šta. Mi sve to vidimo, svedoci smo i dešavanja u SSSR-u i Jugoslaviji.
Kada se raspao SSSR-a, niste hteli da ostanete u sastavu Gruzije?
— Sproveli smo referendum, na kojem je 99 odsto glasalo da ostanemo u sastavu Ruske Federacije, odnosno da uđemo u sastav RF. Ali svetska zajednica… Tada nije bilo moderno da se pita narod, kao u principu, i danas. Ako to odgovara nekakvim pseudonormama, onda je u redu. Ali oni ne obraćaju pažnju na norme Međunarodnog prava. Kada govorimo o tome da narod ima pravo na samoopredeljenje, ispada da se to tiče samo odabranih. Ono što može da se primeni na Kosovo, ne može se primeniti na Južnu Osetiju, Republiku Srpsku, na one narode koji ne dele tu ideologiju. Ali ako postoji jedna ideologija, onda može postojati i druga. Tada nam je sam Bog poručio da se ujedinimo, svi mi koji smo nosioci iste ideologije i da postanemo jaki. To zovem snagama dobra, oko Rusije i zajedno sa njom, sa onim narodima koji dele takve poglede na svet i koji se samostalno razvijaju zajedno sa Rusijom. To onda mora biti već sasvim drugi nivo odnosa. A nekakvi nasilni odnosi, oni nikuda neće dovesti. To jest, doneće nekakav kratki efekat. Osetija je 1774. godine ušla u sastav Ruske imperije, dvadesetih godina 20. veka Osetiju su podelili, a već 1989. godine je počela borba da se ujedinimo. I ta se borba završila 2008. godine. Zapravo, od 1989. do 2008. godine vodio se taj tihi permanentni rat, konstantne pucnjave, ubistva itd.
A onda petodnevni rat Rusije i Gruzije?
— Ne, nije Rusija ratovala protiv Gruzije. Republika Gruzija je napala Južnu Osetiju, a tek onda je ruska vojska ušla, kako ne bi dozvolila uništenje južnoosetinskog naroda. I već posle te operacije, „Primoravanje na mir“, koja je trajala od 8. do 13. avgusta. Rusija je 26. avgusta priznala Republiku Južnu Osetiju i Abhaziju.
Sećam se tih dana. Posetila sam tada Južnu Osetiju i videla šta se tamo dešavalo. Videla sam razrušeni grad Chinval, ali i predivnu prirodu. Učinilo mi se da je Bog dao sve, a da su ljudi uništili. Nakon te posete, više nisam bila i veoma me zanima kako sad izgleda Chinval i Južna Osetija uopšte? Šta ste sve prošli od onda?
— Dođite kod nas. Pozivam Vas, tim pre što znam da vaše kolege tamo rade u „Sputnjiku Južna Osetija“. Danas se Južna Osetija razvija, tragovi sukoba koje ste videli tada više nisu vidljivi. Naravno da neki tragovi sukoba postoje, ali uporedo sa razvojem zemlje, popravljamo sve ono što je bilo razrušeno tokom rata. Pojavili su se investitori koji ulažu svoj novac i koji su uvereni da stabilnost u Južnoj Osetiji nije privremena već trajna pojava. Ti ljudi su uvereni da država štiti njihove investicije, kao i zakone koji važe na teritoriji Južne Osetije. Narod se vraća. Najveći deo se već vratio.
Oni su tada otišli u Severnu Osetiju?
— Da, oni koji su pre mnogo vremena otišli, početkom devedesetih, kada su sukobi tek počinjali, čak se i ti ljudi vraćaju. Radi se na infrastrukturi, rade se putevi, grade se kuće. Primetan je ekonomski razvoj, kao i razvoj u medicini i obrazovanju. To jest, mi polako radimo na tome da dostignemo onaj nivo koji bi želeo da vidi narod Južne Osetije.
Kakva je uloga Rusije u tom procesu? Znam da se za Južnu Osetiju odvajao deo novca svake godine. Ne znam da li to i dalje traje.
— Da, naravno. Bez Rusije sigurno ništa ne bismo uspeli da uradimo. Tu je i investicioni program koji je opet predviđen za period 2018—2019. godine. Investicioni program koji je bio na snazi u prethodnom periodu 2015—2017. godine i koji se faktički završio, opravdao je praktično sva očekivanja. Sada je i u okviru novog programa sve detaljno predviđeno, koliko će se ulagati u razvoj, koliko u infrastrukturu, u prvom redu na socijalne programe — dečije ustanove. Postoji odvojeni program koji se tiče razvoja ekonomije republike. Naravno, bez tih direktnih ruskih investicija, ništa ne bismo postigli. Istovremeno, zahvaljujući tim ulaganjima, mi polako počinjeno samostalno da punimo budžet. Na tom planu se mnogo radi.
Kako Vi kao predsednik Južne Osetije gledate na probleme sa kojim bi trebalo da se suočite tokom ove godine? Šta je to što najviše privlači pažnju?
— Mislim da nema potrebe boriti se protiv bilo čega, već da treba raditi. Samo raditi. Možemo sa druge strane da govorimo o borbi protiv kriminala, kojeg praktično kod nas nema. Da, naravno, ima sitnih krađa i narušavanja reda. Ali ne može se govoriti da je kriminal na visokom nivou. Da, dešavaju se svakodnevni manji problemi, ali veoma retko dolazi do ubistava. Sve se prati i rešava i ne može se govoriti da je u Južnoj Osetiji sve loše. Baš obrnuto, mi smo prilično mirna zemlja. Štaviše, ljudi se uglavnom među sobom dobro poznaju, međusobno su porodično povezani, imaju poznanike u drugim gradovima. Svi se među sobom poznaju i zato je uglavnom malo kriminala. To je što se tiče borbe. A inače, trebalo bi stvarati, raditi. Mi znamo da bez obzira koliko nam novca neko da, ipak čovek mora sam da radi, jer sutra Rusija može da kaže: „Mi vam pomažemo, a vi prstom ne mrdate, trebalo bi malo da zasučete rukave“. Zato je najvažnije da se stvore radna mesta, da se povećaju penzije, plate, dečiji dodaci. I takve mogućnosti postoje.
Videla sam da je zemlja vrlo tradicionalna. Ispalo je čak i pomalo smešno, nama je bilo interesantno. Naš vodič nam je ispričala da ona veoma voli svog svekra, ali da nema prava da mu se obrati prva. Iako je svekar dobar, zamoli je nešto, razgovara sa njom, ali ona nema prava njemu da obraća. To mi je bilo veoma simpatično, jer je to veoma tradicionalan odnos. Čitala sam na našem Sputnjiku da govorite o borbi protiv narkotika. Kako je moguće da tako tradicionalni narod prihvati narkotike i koliko je to velika opasnost?
— Nažalost, borba, to je ono što bi trebalo istaći. Ne radi se o teškim narkoticima, njih kod nas uopšte nema. Radi se o novim oblicima narkotika, koje koriste mladi. To je na primer „lirika“, ili nekakve tablete. Što se tiče teških narkotika, situacija je veoma stabilna, podvlačim da ih kod nas nema. A te hemijske supstance koje se čak prodaju u apotekama, one su zasad legalne, jer se radi o tipu lekova koji se zloupotrebljavaju. Ali mi smo usvojili nekoliko zakona koji predviđaju zabranu prodaje tih lekova od kojih omladina ume da spravlja narkotike. Prema novim zakonima, ovi lekovi mogu da se kupe samo uz lekarski recept. Ako lekar prepiše, onda se lek može kupiti. Štaviše, ako apoteka nema dozvolu da prodaje takve supstance, onda ih ne može ni prodavati. U tom smislu ćemo se boriti, ojačavaćemo zakon koji će omogućiti da se u odnosu da one koji ih prodaju mogu primeniti krivične, a ne administrativne mere. I one moraju biti takve da ih onaj koji se bavi prodajom narkotičkih supstanci i te kako oseti na svojoj koži.
Kakvi su vaši odnosi sa Gruzijom danas? Preti li vam ona ili ne? Govorilo se da će oni potpisati memorandum kojim će se obavezati da neće koristiti silu, ali nije potpisan.
— Nažalost, da. Kada čovek zauzme preteći stav, iako govori da će udariti, to je ipak pretnja. I onda kad čovek sam nije siguran da li će onaj ko preti možda zaista nešto i učiniti, on svakako mora da uradi nešto kako bi se zaštitio. Kako mi možemo sebe da zaštitimo u Južnoj Osetiji, i to najpre ako Gruzija ne potpiše memorandum kojim se obavezuje da neće koristiti silu? Nažalost, u ovom trenutku neće da potpiše, iako se toliko godina i to nekoliko puta u toku godine održavaju konsultacije u okviru ženevskih pregovora, ali diplomatija zasad, nažalost, ne vodi ka uspehu. Za nas je to signal da Gruzija možda ima nameru da primeni silu kako bi na neki način uticala na sudbinu Republike Južne Osetije. Naravno, mi se toga plašimo. Da, danas je Rusija garant bezbednosti za nas, potpisan je sporazum, radi se na formiranju jedinstvenog bezbednosnog prostora, postoji tesna saradnja između ruskih i osetinskih graničara i oružanih snaga.
Da li uopšte postoje nekakvi odnosi sa Gruzijom, ekonomski ili neki drugi? Ili uopšte nema nikakvih odnosa?
— Danas nemamo sa Gruzijom ni ekonomske ni političke odnose, kao ni one u sferi međunarodnih ili nekomercijalnih organizacija.
Da li je uopšte moguće putovati u Gruziju ako tamo, na primer, žive rođaci?
— Ako neko želi da putuje, on putuje. On ne ide preko Severne Osetije, preko tog zvaničnog puta koji povezuje Gruziju sa Rusijom, već preko Vojno-gruzijskog puta. Preko naše teritorije mi smo napravili olakšani prolaz za one koji imaju rodbinu. Svi oni mogu da pređu granicu između Južne Osetije i Gruzije, da vide svoje rođake i potom da se vrate kući.
Nadam se da će se odnosi poboljšati…
— Normalizacija je moguća ukoliko Tbilisi bude imao političku volju da to uradi. Mada bi takva odluka (o normalizaciji odnosa sa Chinvalom) za Gruziju bila izuzetno teška. Ali ako budu imali volju, normalizacija je moguća. Mi smo u svakom slučaju susedi, od toga ne možemo pobeći. Naravno, svako želi da živi u miru sa svojim komšijom i da deli samo dobro. Ali, ako sused poštuje sopstveni stan, mora poštovati i komšijsku kuću, a ne da se ljuti ili da želi da otme krov nad glavom svog komšije.
Ali Sakašvili je otišao da „pomogne“ Ukrajini…..
— Politika se ne menja. Politika ni ne može da se promeni, zato što je režiser cele te politike u Vašingtonu. I naravno, na današnji dan, u svakom slučaju, za Gruziju i za rukovodstvo Gruzije je, podvlačim, mnogo važnije šta kaže „Ujka Sem“ nego ono od čega bi im bilo zaista bolje. Ako „Ujka Sem“ kaže da skoče u bunar, oni će to uraditi. Nažalost, politika u Gruziji je danas takva. Ako se za godinu ili dve ili deset politika Gruzije promeni, onda će se naravno promeniti i politika Južne Osetije. Mi moramo uspostaviti dobrosusedske odnose.
Pre deset godina videla sam koliko je Južna Osetija bila razrušena, za to vreme se mnogo promenilo. Kako Vi vidite Južnu Osetiju za narednih deset godina?
— Južnu Osetiju vidim kao državu koja napreduje, ali svakako u sastavu Ruske Federacije, bez pogovora. Obavezno se mora učiniti sve kako bi se osetinski narod ujedinio. U to, verujem, nema nikakvih sumnji. I u tom zajedništvu, u sastavu Ruske Federacije razvijati se kao što se inače razvija celo rusko društvo, i biti deo te lepe raznolike, nacionalne slagalice koja postoji u Ruskoj Federaciji. I da narod živi u blagostanju.
Od srca se nadam da će tako i biti.
— Uz Božju pomoć.
