Od proglašenja nezavisnosti, situaciju u Gruziji obeležili su energetski kolaps, rat, gubitak teritorije (Južna Osetija i Abhazija, 2008.), prva obojena revolucija (Revolucija ruža, 2003.), koja je dovela do smene tadašnjeg predsednika Eduarda Ševarnadzea. Za 25 godina nezavisnosti nijedan od predsednika nije uspeo da izvuče zemlju iz ekonomskih problema, što je dovelo do odliva stanovništva. Građane Gruzije danas najviše brinu nezaposlenost i rast cena, dok im vlast već godinama priča o reformama, ulasku u EU i NATO.
Situacija je još crnja i gora u Ukrajini, gde se na istoku zemlje i dalje vodi građanski rat i gde je više hiljada ljudi ranjeno ili poginulo, a stotine hiljada njih je napustilo svoje domove. Zemlja je ostala i bez dela teritorije, nakon što su građani Krima na martovskom referendumu 2014. godine glasali za prisajedinjenje Rusiji.
Zemlja je podeljena politički i ideološki, a nezadovoljstvo među građanima sve više raste. U sovjetsko doba standard života u Ukrajini je bio veći nego u Belorusiji i Kazahstanu, a sada je ogroman broj građana na ivici bede. Uprkos tome što je zemlja bogata resursima, privreda je propala, nezaposlenost raste, korupcija i oligarhija cvetaju, problemi se gomilaju.
Napretku Ukrajine zasmetale su dve obojene revolucije i nedostatak jakih političkih lidera, koji bi mogli da odrede pravac njenog razvoja. Kao rezultat toga, zemlja je „razapeta" između Istoka i Zapada, što je dovelo do podele države i gubitka kontrole nad delom jugoistoka zemlje. Ukrajina se danas kreće u orbiti politike Zapada, kao njen satelit i mašta o ulasku u EU.
Osim Gruzije i Ukrajine, Moldavija je još jedna postsovjetska zemlja koja je 2014. godine u Briselu potpisala sporazum o pridruživanju, ali politički i ekonomski problemi u tim zemljama postali su prepreke u implementaciji Sporazuma o pridruživanju.
Moldavija se, međutim, danas ponovo nalazi na raskrsnici između Istoka i Zapada i pitanje je kakav će spoljnopolitički kurs izabrati nove vlasti, na čelu sa predsednikom Igorom Dodonom, ali mnogi predviđaju da je sada moguć zaokret prema Moskvi.
Zemlja je i fizički podeljena — posle oružanog konflikta 1992. godine i neuspele namere moldavskih vlasti da silom reše problem Pridnjestrovlja Kišnjev je praktično izgubio kontrolu nad delom teritorije.
Pridnjestrovlje, u kojem su 60 odsto stanovnika Rusi i Ukrajinci tražilo je još za vreme SSSR-a da izađe iz sastava Moldavije, plašeći se uključivanju zemlje u sastav Rumunije.
Moldavijom su godinama vladali oligarsi i korupcija. Poslednja politička i ekonomska previranja u zemlji počela su 2014. godine, kada je iz državnog trezora „isparilo“ više od milijarde dolara. Usledile su masovne demonstracije i sukob građana sa policijom. Time je kulminiralo i dugogodišnje nezadovoljstvo građana Moldavije izazvano ekonomskim teškoćama.
Četvrt veka od proglašenja nezavisnosti, Moldavija je jedan od najsiromašnijih evropskih zemalja.
Podaci Svetske banke pokazali su da gotovo 41 posto stanovništva živi s pet dolara dnevno. Prosečna mesečna zarada iznosi svega 220 evra. Prema nekim podacima, u toj zemlji danas odrasta čak 250.000 dece bez roditelja, koji su otišli da rade u inostranstvu.
Kakve će konce povlačiti novoizabrani moldavski predsednik vreme će pokazati, ali neke ankete pokazuju da postsovjetska Moldavija, koja je izabrala put u Evropu, ne želi da se odrekne ni sovjetskog nasleđa — oko polovine žitelja te zemlje želeli bi da se vrate u SSSR.
Život u Azerbejdžanu vrti se oko gasa i nafte — oni hrane, poje i greju. Država, iako autoritarna, veoma je efikasna. Nerazjašnjena situacija oko Nagorno-Karabaha i bezbednosne pretnje danas su jedna od „najbolnijih tačaka“ tamošnjih vlasti.
U poslednjoj deceniji izgrađen je sasvim novi Azerbejdžan, novi Baku. Životni standard je ubrzano rastao, u čemu su, naravno, veliku ulogu odigrale nafta i gas.
Energenti su donosili milijarde dolara Azerbejdžanu, koji je između 2006. i 2008. bio najbrže rastuća svetska ekonomija sa prosečnim tempom od 28 odsto godišnje.
Međutim, osetan pad cena energenata na globalnom tržištu uzdrmao je ekonomiju Azerbejdžana, koji izvozom nafte i gasa ostvaruje tri četvrtine državnih prihoda. Građane Azerbejdžana pogodila je devalvacija nacionalne valute — manata, što je automatski dovelo do rasta cena i opadanja kupovne moći.
Iako je zemlja bogata, nemaju svi to bogatstvo. Prosečna plata je je svega 303 dolara, manje nego u Gruziji (430 dolara) ili recimo, Jermeniji (403 dolara). Zbog toga, istraživanja pokazuju, većina građana Azerbejdžana, više od 60 odsto njih, danas smatra da je život bio bolji u sovjetsko doba. Veliki broj Azerbejdžanaca, kao i drugih građana zemalja ZND-a, trbuhom za kruhom odlazi u Rusiju.
Lider te zemlje Ilham Alijev je stekao reputaciju jednog od najrepresivnijih vladara u Evroaziji, a veoma često je kritikovan zbog lošeg tretmana novinara i gušenja slobode medija.
Sukob u Nagorno-Karabahu, koji je odneo hiljade života, blokada od strane Turske i Azerbejdžana, ozbiljna energetska kriza početkom devedesetih, kada ljudi danima nisu dobijali struju i mnogo toga sličnog, učinila je život u nezavisnoj Jermeniji nepodnošljivim. Statistike pokazuju, da je od momenta sticanja nezavisnosti 1991. godine u potrazi za boljim životom Jermeniju napustilo oko 1,1 milion ljudi, tj. skoro 30 odsto stanovništva.
Anketa „Sputnik. Mišljenja“ pokazuje da upravo u Jermeniji danas ima najviše nostalgičara — čak 71 odsto Jermena, koji pamte život u SSSR-u, misli da se u sovjetsko doba bolje živelo.
Raspad SSSR-a ruski predsednik Vladimir Putin nazvao je „najvećom geopolitikom katastrofom 20. veka“.
Putin je od Borisa Jeljcina nasledio Rusiju gladnu, razorenu i opljačkanu… Privreda je bila u rukama olgarha ili kriminalnih struktura. Kavkaz je goreo u plamenu separatizma, a islamski ekstremisti su pretili da zauvek odvoje ovaj region od Rusije… Država je, u svakom pogledu, umirala!
Putin je odlučnom politikom uspeo da zaustavi sunovrat i izvuče zemlju iz ambisa. Suzbio je separatizam u Čečeniji, obračunao se sa oligarsima, uzdigao je ekonomiju, a Rusima je vratio osećaj dostojanstva i ponosa. Vratio je Rusiji ugled i uticaj u međunarodnoj areni i status supersile. Voljom krimskog naroda u sastav Rusije vraćen je Krim, kolevka ruske duhovnosti.
