O uzrocima raspada jedne od najmoćnijih zemalja sveta već dve i po decenije se spore istoričari, politikolozi i celokupna javnost. Govori se o ekonomskoj neefikasnosti, izdaji elite, „krivici Gorbačova i Jeljcina“, o „ideološkim i sistemskim greškama“ i „umešanosti Amerikanaca“.
Kako god bilo, Beloveški sporazum, koji su decembru 1991. godine potpisali lideri Rusije, Ukrajine i Belorusije, označio je kraj postojanja SSSR-a i istovremeno doveo do stvaranja Zajednice nezavisnih država (ZND).
„Po mom mišljenju, ZND je svojevremeno stvorena isključivo da bi se obmanuo narod. Čak je i prvi predsednik nezavisne Ukrajine Leonid Kravčuk, koji je potpisao taj sporazum, priznao da je to morao da uradi jer se bojao reakcija medija i javnosti. Ona je bila nepredvidiva, nije se znalo kako će javnost reagovati ako im se saopšti da Ukrajina raskida sve dotadašnje veze. Nemojte zaboraviti da je uoči potpisivanja Beloveškog sporazuma, u martu iste godine, održan svenarodni referendum, na kojem je većina građana SSSR-a glasala za očuvanje saveza. Dakle, zemlja se raspala uprkos volji naroda“, kaže za Sputnjik Igor Šiškin, zamenik direktora Instituta zemalja ZND.
Iako je ZND stvorena da bi se narod obmanuo, da bi se stvorio privid da će na prostoru SSSR-a biti pokrenute nove integracije koje će odgovoriti na izazove novog vremena, ta zajednica je zaista i omogućila da se sačuvaju mnoge veze između naroda i da se sačuva osećaj jedinstvenog prostranstva, ističe ruski ekspert.
„Naši takozvani ’geopolitički prijatelji‘ stalno pokušavaju da razbiju ZND, a to je glavni dokaz tome da je ta zajednica ozbiljna struktura, iako je to potpuno neočekivano za njegove osnivače. Stvaranje ZND je zapravo pomoglo da ne dođe do potpunog prekida saradnje i veza između zemalja, a takođe i da zemlje dođu sebi posle šoka izazvanog raspadom SSSR-a, i te geopolitičke katastrofe. Sa ZND su počele nove integracije — stvorena je Carinska unija, a zatim i Evroazijski ekonomski savez“, dodaje Šiškin.
Nakon izlaska iz „sovjetske porodice“ za sve zemlje ZND-a usledilo je teško vreme — inflacija je divljala, nacionalne valute su devalvirale, vladalo je siromaštvo i potpuno nerazumevanje kako živeti dalje. Najviše su stradali Tadžikistan, Gruzija, Azerbejdžan, Moldavija i Ukrajina — do sredine devedesetih njihov BDP (vrednost proizvedenih roba i usluga) smanjen je dva puta.
Nakon raspada ogromne zemlje sa druge strane granice nisu ostali samo rođaci i prijatelji, već i fabrike, sirovine, stručni kadar. Van svoje istorijske domovine ostalo je više od 40 miliona ljudi, skoro 15 odsto stanovništva celog SSSR-a.
Posle dubokog pada, ekonomski oporavak usledio je tek početkom dvehiljaditih. Razvoj zemalja se odvijao neravnomerno.
Lideri u privrednom razvoju i standardu života u poslednjih četvrt veka su Rusija, Kazahstan i Belorusija, dok je nezavisnost najviše koštala Gruziju i Ukrajinu, pa i Moldaviju, koje su ostale i bez dela teritorije.
Zemlje Centralne Azije su uglavnom gledale kako da opstanu kao nezavisne države i tu nema značajnijeg ekonomskog razvoja. Mnogi iz tog regiona su uhlebljenje našli van granica svoje zemlje — u Rusiji radi skoro četiri miliona građana iz postsovjetskih zemalja Centralne Azije: Uzbekistana, Tadžikistana, Kazahstana, Kirgizije i Turkmenistana.
Kirgizija je u stanju permanentne političke krize. Mnogi Kirgizi su umorni od političkih previranja, „tulipanskih revolucija“ i siromaštva, pa je dobar deo njih napustio svoju zemlju. Drugi veruju u budućnost zemlje, ali sovjetsku eru nazivaju „najboljim vremenima“. Slična situacija je i u Tadžikistanu. Obe zemlje su lepe zemlje, pretežno planinske, ali siromašne.
Najmanje milion i po Tadžikistanaca se preselilo u Rusiju. Uglavnom su to muškarci, koji rade ne bi li prehranili svoje porodice, jer u njihovoj zemlji vlada velika nezaposlenost. Tako je Tadžikistan postao „zemlja žena“.
Građani Tadžikistana su najsiromašniji od svih građana ZND, a prosečne plate građana se kreću od 120 do 130 dolara, dok su u Kirgiziji i Ukrajini, recimo, nešto malo veće od 200 dolara.
Mnogi problemi današnjeg Tadžikistana su posledica petogodišnjeg građanskog rata, koji je počeo odmah nakon sticanja nezavisnosti (1992-1997) i u kome je ubijeno između 50 i 100 hiljada ljudi. Sukob se vodio između islamista i sekularnih reformista. Ustanak u ovoj zemlji ponovo je izbio 2010. i u naredne dve godine dolazilo je do sporadičnih borbi vladinih i pobunjeničkih trupa. Po računici eksperata, ekonomska šteta od rata iznosila je 7 milijardi dolara, ali se veruje da je ta cifra znatno veća.
Razvoj privrede sprečava i energetski deficit — recimo, fabrikama i firmama je teško da rade u uslovima neredovne isporuke električne energije.
Uzbekistan je svoju 25-godišnjicu nezavisnosti, ovog septembra, dočekao bez svog „besmrtnog“ vladara Islama Karimova. Deo građana te zemlje smatrao ga je zaštitnikom države, a Zapad ga je nazivao jednim od najnemilosrdnijih diktatora današnjice. Karimov je često nailazio na oštre kritike zbog zloupotrebe dece prilikom berbi pamuka, a vlasti su optuživane da prisvajaju ogromnu zaradu.
Kada se skuplja pamuk, u zemlji je sprovođen prisilan rad na koji se moraju odazvati svi, a „dezertiranje“ s pamučnog polja kažnjavalo se zatvorom.
Uzbekistan je, inače, jedan od najvećih proizvođača pamuka u svetu. Ta zemlja ima ogromne prirodne resurse i jednu od najvećih zaliha zlata — četvrtu na svetu, s proizvodnjom od 80 tona godišnje, zatim zavidne količine urana koje iznose četiri odsto svetskih zaliha, a ne bi trebalo zanemariti ni zalihe gasa i nafte. Iako zvanična statistika govori o prilično aktivnom razvoju industrije, ogromnim prirodnim bogatstvima i osmoprocentnom rastu BDP-a, građani ove zemlje žive veoma loše. Život Uzbekistanaca se za četvrt veka nezavisnosti poboljšao samo u očima lokalnih medija.
Od proglašenja nezavisnosti Uzbekistan je pod vođstvom Karimova vodio prevrtljivu politiku između Istoka i Zapada, uostalom kao i brojne druge bivše sovjetske republike. Poslednjih godina Taškent je jačao odnose sa Moskvom, a očekuje se da će taj put nastaviti i naslednik Karimova — Šavkat Mirzijojev.
U sovjetskoj eri, Kazahstan je bio poznat po Staljinovim gulazima, ali i po kosmodromu Bajkonur, odakle su kretale sve kosmičke misije tadašnjeg SSSR-a. Danas je to najrazvijenija zemlja centralne Azije, koja doživljava neverovatni privredni procvat. Glavni ekonomski zamajac je bio rast cena nafte kojom je ova zemlja prebogata, a zemlja ima i ogromna nalazišta gasa, urana i drugih vrednih ruda. Zahvaljujući tome, Kazahstan je 2000. godine postao prva bivša sovjetska republika koja je otplatila svoj dug MMF-u, sedam godina pre dospeća poslednje rate kredita.
Ekonomski rast je pratio i rast životnog standarda. Od trenutka proglašenja nezavisnosti, BDP zemlje se uvećao 15 puta, a prosečna plata 17,5 puta, i sada iznosi oko 420 dolara.
Zemlja je veoma privlačna i za strane investitore, a za samo četvrt veka republika se našla na listi 50 najkonkurentnijih zemalja sveta. Plan je da do 2050. godine postane jedna od 30 najrazvijenijih zemalja sveta.
Kazahstan je i prva država među zemljama Azije koja je izabrana za nestalnu članicu Saveta bezbednosti UN za 2017-2018. godinu.
Rusi Belorusiju (66 odsto njih) i Kazahstan (55 odsto) smatraju najuspešnijim i najstabilnijim zemljama na postsovjetskom prostoru.
Raspadom SSSR-a, Belorusiju je zadesila sudbina kao i skoro sve ostale postsovjetske zemlje. Nastala je divljačka privatizacija, isplivali su tajkuni, korupcija je dostigla najviši mogući nivo, a zemlja je dovedena na rub propasti. Nakon što je 1994. došlo do smene vlasti, a na čelo države stao Aleksandar Lukašenko, slika je drastično počela da se menja. On se odmah obračunao sa tajkunima i izvršio je deprivatizaciju preduzeća, a zemlja je počela da beleži privredni rast. Većina kompanija danas je u državnim rukama.
Stopa nezaposlenosti je veoma niska — oko jedan odsto, a prosečna plata u Belorusiji danas iznosi oko 380 dolara. Zemlja uprkos svim unutrašnjim problemima živi stabilno, a Belorusima je stabilnost najvažnija.
Lukašenka na Zapadu nazivaju „poslednjim evropskim diktatorom“, neki mu zameraju što ponekad koketira između Istoka i Zapada, a većina građana smatra da je uveo red u zemlju. Minsk važi za jedan najčistijih gradova, a i cela zemlja je tako uređena.
Belorusija je, zajedno sa Rusijom i Kazahstanom, ušla u Carinski savez, a zatim i u Evroazijski ekonomski savez. Zbog toga Lukašenko nije očajavao što je duže od decenije bio pod različitim sankcijama Zapada.
Evropska unija je početkom 2016. godine formalno ukinula skoro sve sankcije protiv Belorusije i lidera te zemlje, obrazlažući svoju odluku poboljšanjem ljudskih prava.
Nastaviće se…
.jpg){kind=link}