Izdavačka kuća „Partizanska knjiga“ iz Kikinde objavila je nedavno roman „Srebrna magla pada“ Srđana Srdića, autora koji je prethodnim delima, romanima „Mrtvo polje“ i „Satori“, zbirkama priča „Iz prirode“ i „Sagorevanja“, kao i zbirkom eseja „Zapisi iz čitanja“ uskomešao književne krugove i stekao brojne poklonike među čitaocima.
Roman „Srebrna magla pada“ teško je prepričati ili ukratko objasniti: njegovi junaci su muškarac i žena čiji se tokovi svesti i unutrašnji monolozi smenjuju, dodirujući se u nekoliko navrata u dijalogu. Njihove priče do čitalaca stižu u fragmentima, naoko nepovezanim, zbog čega svako ko uzme ovu knjigu u ruke mora ozbiljno da se posveti tekstu da bi ga razumeo.
Muški glas dolazi iz autoizolacije, to je glas bivšeg pisca koji se dobrovoljno povukao iz sopstvenog života. Drugi je glas žene u krizi srednjih godina, čiji brak ne funkcioniše već dugo, koja je profesionalno osujećena, jer se kulturni magazin za koji je radila gasi. Njihove početne pozicije su, kako kaže Srdić, takve da zahtevaju bitne poremećaje u jeziku, odnosno intervencije koje možda nisu svakidašnje, čak ni u književnosti.
„U ovom romanu u centru moje pažnje bila je priča o tome šta se dešava kada komunikacija nije moguća. Šta se događa na razini dva ljudska bića koja bi trebalo da u nekom momentu ostvare najveću moguću bliskost (govorim na jednoj strani o odnosima muškarca i žene, a na drugoj o odnosima roditelja i deteta), ako se ti tokovi prekinu, kakvim se jezikom to može ispričati?“, objašnjava naš sagovornik.
Ovaj roman ima neobičnu, razbijenu strukturu. Na koji je način građen, da li je nastao kao celina koja je rastavljena, pa zatim ponovo sastavljena na novi način ili je reč o nekom drugom postupku?
— Bolujem od matematičke projekcije u romanu. Nikada mi se nije desilo da počnem da pišem roman, a da ne znam kako on u strukturalnom smislu izgleda. Ovde me je najviše brinulo to kako ti ljudi govore, posebno kako govori ženski glas. Ako taj glas dobija dominantno mesto u tekstu, šta to znači po mene? Priča je tačno ono što je čitaocu potrebno da rekonstruiše stvari, ništa više od toga. Istovremeno, postoje najmanje tri poglavlja koja su meni u emocionalnom i ljudskom smislu vrlo teško pala. Jedno od njih me je čak navelo na pitanje da li bi literatura trebalo da preispituje baš sve aspekte ljudskog života i teme koje povređuju ljude, a vidim po reakcijama da će posebno biti nevolja s jednim poglavljem.
O kojem je poglavlju reč?
— Da bih objasnio strahove svog muškog junaka, tokom pisanja su mi savršeno dobrodošle dve izrazito tragične reference globalne prirode. Jedna se odnosi na monstruoznu fotografiju leša sirotog kurdskog dečaka, čije je telo osvanulo na obali u Turskoj. Ona je opšte mesto danas. Ona pokazuje na najdublji mogući način odnos odraslih prema deci – kako se određene stvari iz sveta odraslih reflektuju na sudbinu dece. Drugo poglavlje mi je palo najteže od kada se bavim ovim poslom, jer je reč o slučaju koji je takođe izazvao globalno uznemirenje, ali kratkoročno. To je slučaj američke tinejdžerke koja je na svojoj stranici na Fejsbuku ostavila dramatično uznemirujući snimak — poslednjih 42,5 minuta svog života. To je izazvalo polemiku američke i svetske javnosti o tome kakve bi sadržaje Fejsbuk trebalo da sankcioniše. Kad sam odlučio da se ovaj momenat nađe u knjizi, tog snimka već nije bilo, nije bio lako dostupan. Uspeo sam da ga pronađem i osam-devet puta sam to gledao. Ne bih nikome preporučio da to radi. Nešto teže mi se nije desilo. Sve vreme sam razmišljao o tome da li se time treba baviti, a onda sam jednostavno razrešio slučaj — dete je uputilo poruku. Opštu poruku svima. Zaključio sam da literatura ne mora da bude polje zloupotrebe, već može da bude polje uspomene. To je tragična stvar, a odgovarala je situaciji u kojoj moj junak boravi u izolovanom prostoru i strahu.
Kako pisac vidi izlaz iz takvog sveta, da li je to ljubav, ili izolacija, možda stvaranje?
— Nema izlaza, svet se neće promeniti. Mi živimo u poodmakloj fazi istorije civilizacije. Ono što je esencijalno u ljudskoj prirodi nikako se ne menja. To ne znači da bi trebalo ćutati. Trebalo bi govoriti, to je vrlo važna stvar. Trebalo bi govoriti o stvarima, tražiti formalne načine, tražiti pravi jezik kojim se stvari iskazuju. Završio sam ovu knjigu onog trenutka kad sam rekao sebi: to je to, mogu to da ispričam na taj način, nužno je da bude ispričano na taj način, i to je moj maksimum. Maksimum mog znanja, emocionalnog ulaganja, talenta. Trebalo bi da svako dâ odgovor za sebe, da legne uveče i kaže da je uradio više dobrih nego loših stvari i svet će bolje izgledati nego sad.
Pojedina poglavlja su praćena sugestijama šta bi trebalo da slušamo dok čitamo ta poglavlja. I sami likovi su kao junaci muzičkih spotova, kao da ulaze u kadar i izlaze iz njega, oko njih se događaju neke scene. Zbog čega je Vama bilo važno da čitaoci slušaju određenu muziku dok čitaju roman?
— Od prve knjige mi se učinilo da mogu da napravim izvesne posvete ljudima, autorima muzike koja je menjala i menja moj život, koja ga je oplemenila. Pokazalo se da popularna kultura i muzika, čak i u svojim radikalno avangardnim formama, nosi poruke koje bi u određenim delovima teksta mogle da budu potrebne. Ovde je u pitanju bila moja namera da ženski glas, kad god se pojavi, prati jedna od muzičkih sugestija, a čitalac koji pokuša da uključi muziku u onom momentu kad mu je to sugerisano, može na jednom višem nivou da dopre do toga kako sintaksički tekst funkcioniše, jer ja sam pisao te delove slušajući baš tu muziku. Vrlo sam brižljivo birao muziku i znam zašto je to tako. To je moj najdalji muzički eksperiment u prozi.
Kakvu književnost Vi volite da čitate, ko su Vam uzori, šta Vas dovodi do takvog načina pisanja?
— Svi moji poslovi, a nema ih malo, zasnivaju se na čitanju i pisanju. Odredio sam svoj život tako da budem u neprekidnom kontaktu sa knjigama i tekstom. Nisam odustao od onih autora koji su meni bili najinteresantniji, od Kafke, Beketa, preko savremenih pisaca, poput Pinčona, Dona Delila, Kormaka Makartija, ili autora kakav je bio Dejvid Foster Volas. Ipak, što ste više knjiga pročitali, teže je doći do one koja bi vam eventualno bila interesantna. Dobro je kad čovek shvati koliko je slab, bez ikakvog idolopoklonstva prema tim ljudima, i kad shvati šta sve mora da uradi da bi se približio onome što oni rade.
Kako vidite našu savremenu književnost?
— Kao urednik i suvlasnik kuće „Partizanska knjiga” u kontaktu sam sa ljudima koji bi želeli da objave svoje knjige, sa rukopisima koji nekada traže savete prilikom rada na svojim tekstovima. Ne možemo da budemo presrećni onim kako izgleda naša književnost danas, zato što smo napustili obrazovni model koji je postojao do ’91. godine, u kojem je književnost bila veoma važan deo školskog programa i kulturne politike. To pitanje se nije postavljalo. Živimo u momentu kada književnost više nije imperativ, čak ni u školskom sistemu. Izrazito je skrajnuta. Na književnim večerima nema učenika gimnazije, studenata književnosti, profesora književnosti. To nije samo naš slučaj. Književnost kao nešto što je živo ne postoji. Više ne postoji mogućnost da autor funkcioniše kao tumač nekih bitnih pitanja u sklopu društvene stvarnosti. Ipak, književnost je ostala u rukama ljudi koje to interesuje. Svi mi pišemo za čitaoce, ali ne radi se ovo za danas, nego za vreme koje dolazi.
Šta je danas novo u književnosti? Šta može novo, revolucionarno da se dogodi u književnosti, šta se od nje može očekivati, posebno ako imamo u vidu nove forme komunikacije, društvene mreže, SMS poruke, poruke na Tviteru?
— Sve je već pokušano. Neki će reći da preterujem, ali mislim da čitanje kao takvo više neće ni postojati. U generacijama koje dolaze ne vidim nikakav poriv za čitanjem koje podrazumeva tumačenje. Imaćemo književnost, u knjižarama će postojati neke knjige, neki će se ljudi zvati piscima, ali to neće imati nikakve veze s mojom generacijom, a kamoli sa starijim generacijama.
Vidite li to i u susretu sa ljudima kojima držite kreativne radionice?
— Oni su poslednji Mohikanci jednog, možemo slobodno reći, arhaičnog viđenja književnosti. Ne vidim nikakvu šansu da se to ne desi. Mi ćemo biti svedoci toga. Nas neće razumeti te generacije, mi nećemo razumeti njih, ali to je u redu. To je nekad evolucija, nekad devolucija, nekada nam se to ne dopada, ali ne treba samo nas pitati. Ljudi koji dolaze napraviće književnost onakvu kakva njima odgovara. Ja sam srećan u književnosti koja je tu za mene. Ona se nikad neće vratiti na ono što je bilo ranije. Nikad nećete imati ispred biblioteke redove ljudi koji žele da čitaju klasične romane iz 19. veka i da posvećuju 10-15 dana jednom romanu od 900 strana. S „dajžest“ školskim sistemom to se ne može vratiti, bar ne uskoro.
