Oleg Komkov, poliglota koji govori engleski, nemački, grčki, italijanski i još nekoliko jezika, u srpsku poeziju se bukvalno zaljubio kada mu je u ruke dospela knjižica sa pesmama Jovana Dučića. Iako tada nije razumeo srpski jezik, muzika koju je čuo čitajući Dučićeve stihove za njega je bila omamljujuća.
„Ne mogu racionalno da objasnim svoj prvi susret sa Dučićevim stihovima… Bio sam u Budvi, u Crnoj Gori. Otišao sam u knjižaru, jer sam poželeo malo poezije. Tražio sam da mi nešto preporuče, a oni su mi dali Dučića. Odmah sam shvatio da mi je to potrebno, da želim to da čitam i prevodim. Iste večeri sam preveo prvu pesmu ’Jablanovi‘. Potom sam nastavio, a ruski čitaoci su to veoma dobro prihvatili. Naravno, posvetio sam se učenju srpskog jezika“, priča Oleg Komkov, koji na ruski jezik prevodi i stihove savremenih srpskih pesnika, poput Vere Horvat, Zlate Kocić i Vladimira Jagličića. Sa njima je u prilici da se ovih dana susretne na pesničkoj svetkovini u Smederevu.
Gde svrstavate poeziju Jovana Dučića kada govorimo o svetskim okvirima?
— Za mene je to teško pitanje, jer je Dučić za mene potpuno poseban. On svakako zauzima određeno mesto u poetskom pejzažu 20. veka, poznato je da su na njega uticali francuski simbolisti, impresionisti, a ako ga poredimo sa ruskim pesnicima, mogao bih da kažem da podseća na Anenskog ili Bloka… Ipak, ne bih da ga posmatram kao naučnik, jer je on za mene, kao što rekoh, poseban. Ja u Dučićevim stihovima čujem njegov jedinstveni pesnički glas. On odjekuje u mojim ušima! Naravno, volim i druge srpske pesnike, čitam srpsku poeziju, i klasičnu i savremenu sa velikim zadovoljstvom.
Kako ocenjujete stihove savremenih srpskih pesnika? Po čemu je, prema Vašem mišljenju, osobena savremena srpska poezija?
— Savremena srpska poezija ima jednu posebnu, metafizičku dubinu koja rađa potpuno nove poetske, jezičke i leksičke forme. Ne vidim ništa slično u drugim poezijama u ovom trenutku. Danas je svuda u svetu, recimo, popularan slobodni stih. I srpski pesnici pišu slobodnim stihom, ali se on suštinski razlikuje od ostalih. Veoma je melodičan, muzikalan, ne lomi se jezik, sav je satkan od unutrašnjih melodija i ritmova. U savremenoj srpskoj poeziji se rodio poetski fenomen kojeg još nije bilo, mada u svetu, nažalost, to još nije poznato. To je nešto potpuno novo, za šta je potreban neki novi pojam, novi naziv.
Kakvo je Vaše iskustvo u prevođenju poezije sa različitih jezika, da li je teže prevoditi na ruski sa srpskog, bliskog slovenskog jezika, ili, recimo, sa nemačkog?
— Uvek je teško. Svaki put, bez obzira na jezik originala, na iskustvo, znanje i tehniku, prevodilac uvek počinje od nule, jer nikada nema garancije da će uspeti u svom naumu. Svi jezici sa kojih ja prevodim su indoevropski, ali razlika, naravno, postoji. Kada prevodim sa srpskog, trudim se da sačuvam od originala i više nego što se obično čuva u poetskom prevodu, čak i na nivou zvuka, na nivou morfologije. Kada je reč o zapadnim jezicima koji su manje bliski ruskom, tražim druga sredstva…
Kako kulturolog vidi savremenog čoveka? Gde je čovek danas, kakav je njegov odnos prema kulturi ako imamo u vidu potrošački mentalitet, digitalnu revoluciju, vladavinu masovnih medija?
— To je važno pitanje, na koje je teško odgovoriti kratko i sveobuhvatno. Valja, pre svega, znati da kultura uopšte ne odgovara na pitanje „Šta?“, nego na pitanje „Kako?“, jer je kultura način ljudskog postojanja. Ona predstavlja razvoj čoveka kroz istoriju i u svakom trenutku ona je zadatak koji čovek ispunjava. Čovek nikada nije konačan, zaokružen, on uvek mora da ispuni zadatak i čovek je u onoj meri u kojoj to uspeva.
A koji to zadatak ispunjavamo danas?
— Sve ono što se opisuje rečima „potrošačko“ i „masovno“ svedoči o tome da je čovek zaboravio da ima zadatak, zaboravio je! Većina ljudi je čvrsto, duboko, konačno, svesno ili nesvesno, zaboravila da svakog minuta treba da se trude da nešto stvore, umesto da nešto steknu, da bi ostali ono što jesu — ljudi, a ne neka druga bića. Previše je ljudi zaboravilo na istinu da čovek nije datost. Obrazovanje, književnost, poezija imaju zadatak da ga na to podsete.
Ne čini li Vam se, međutim, da je savremeni čovek više nego ikad ranije udaljen od poezije?
— Da, potpuno je udaljen. Život ga je progutao. Život i kultura su uvek bili u opoziciji. Život obuhvata sve — i natčovečansko i nečovečansko i čovečansko, a kultura je, na kraju krajeva, ono što čovek radi sa svojim životom. Kada život guši kulturno načelo u čoveku, onda čovek naprosto tone u tom životu, strada. Takav život možemo nazvati materijalističkim, merkantilnim, potrošačkim, kako god.
Šta je onda zadatak savremenog čoveka?
— Zadatak mu je da se bori da prevlada samog sebe, da prevlada negativno načelo. Zbog toga je važno obrazovanje koje nema praktičnu vrednost. Mi smo navikli da razmišljamo o vrednosti u kategorijama „praviti karijeru“, „zarađivati novac“. Često se postavlja pitanje zbog čega se književnost predaje ljudima koji nisu filolozi, na primer, lekarima. Ona nema neposrednu praktičnu vrednost, ali radi za ljudsko mišljenje, ima ogromnu duhovnu vrednost. A obrazovanje nije skup znanja koja treba nabijati u glavu, ili skup veština potrebnih za određenu specijalnost, obrazovanje je oblikovanje, ono čoveku donosi duhovnu formu i čini ga ličnošću. Danas se obrazovanje svodi na informisanost. Tu je tačka i nema dalje. Može se reći da je čovek zaboravio svoj zadatak zbog toga što je sve sveo na informacije. Informacije su bezlični tok podataka, a tu ne može biti čoveka!
