Beogradska publika u prilici je da od večeras, u Dvorani Kulturnog centra Beograda, gleda Šahnazarovljevu filmsku ekranizaciju Tolstojeve „Ane Karenjine“. Glavne uloge u ovom filmu tumače Jelisaveta Bojarska i Maksim Matvejev, koji se za priliku da tumači lik grofa Vronskog nadmetao sa našim Milošem Bikovićem.
„Svojevremeno, pre petnaestak godina, zaista sam razmišljao o tome da snimam film po ’Ani Karenjinoj‘, ali sam se u međuvremenu udaljio od nje. Ipak, nakon kolebanja u vezi sa predlogom ’Prvog kanala‘, pomislio sam da priču mogu da ispričam iz ugla Vronskog, kroz susret sa Aninim sinom, u vreme Rusko-japanskog rata. ’Prvi kanal‘ se složio s tim. Odmah sam rekao da želim da radim samo onaj deo romana koji se tiče ljubavne priče Ane i Vronskog. Prihvatili su i moj predlog da napravim i film, i tako su se poklopile sve kockice. Iako sam snimio mnogo filmova, nijedan nije bio o ljubavi i odnosima muškarca i žene. Tada sam pomislio: ’Eto, Bog mi šalje najbolju moguću priliku‘, jer mislim da o muško-ženskim odnosima niko nikada nije pisao bolje od Tolstoja, upravo kroz ljubavnu priču Karenjine i Vronskog. Teško da će ikada i napisati“, priča Karen Šahnazarov, koji je za televizijski kanal "Rusija 1" prvobitno snimio seriju od osam epizoda.
Na početku filma grof Vronski Aninom sinu Serjoži Karenjinu kaže: „Kako znate da ću Vam reći istinu? Ljudi se sećaju onoga čega žele da se sećaju“. Zašto ste odabrali istinu Vronskog, a ne, na primer, Karenjina ili Serjože?
— Prema tradicionalnom tumačenju, Tolstoj je sebe prikazao u liku Konstantina Ljevina, ali ja smatram da je on možda i pokušao da predstavi sebe kao Ljevina, ali da je po svojoj suštini, zapravo, Vronski. Mislim da je roman napisan iz ugla Tolstoja kao Vronskog. To je pogled muškarca.
Mnogo puta sam čitala roman i nikada nisam uspela do kraja da shvatim Anu Karenjinu, uvek mi je bilo lakše da razumem Vronskog. O tome sam razmišljala i gledajući Vaš film. Da li ste Vi uspeli da je razumete?
— Tradicionalno, Ana Karenjina se posmatra kao žrtva ljubavnika koji je prestao da je voli i društva koje ju je odbacilo. Meni se, međutim, čini da je upravo suprotno i da je Tolstoj napisao roman o veoma snažnoj ženi koja živi vođena strašću i emocijama, o ženi koja ne trpi nikakav kompromis. Ona je po karakteru jača i od Vronskog i od Karenjina. Na kraju krajeva, Tolstoj je to napisao crno na belo: Ana se ubija da bi kaznila Vronskog i da bi ga pobedila. Ona to izgovara i čudno mi je da se taj detalj po pravilu propušta u ekranizacijama, a on je veoma važan za razumevanje njenog karaktera. Nije stvar u tome da li je razumem ili ne, nego u tome da mogu da kažem da je to istina — ja sam takve žene zaista poznavao. Žene su upravo takve, muškarcima to nije svojstveno.
Kada govorimo o izboru glumaca, ne samo za likove Vronskog i Ane, nego i Karenjina, Oblomskog, njegove žene Doli — svi su izvanredni. Kako ste birali glumce?
— Birao sam ih na uobičajeni način, na audiciji. Miloš Biković je bio u samom finalu i bio je veoma blizu uloge Vronskog. Maksima Matvejeva sam izabrao iz dva razloga. Kao prvo, zbog jezika, iako Miloš Biković odlično govori ruski, a kao drugo, to je i važnije — čini mi se da je previše mladolik. On je, inače, veoma talentovan, izuzetan glumac.
Okvir za pripovedanje Vronskog u filmu je Rusko-japanski rat. To je veoma važan period u ruskoj istoriji, jer predstavlja uvod u revolucionarne promene u Ruskoj imperiji. Ima li u tom Vašem izboru i neke simbolike?
— Prvo sam razmišljao o ratovima na Balkanu (1875-1878), ali je period koji ih razdvaja od događaja iz Tolstojevog romana prekratak. Kao prvo, Vronski u tom slučaju ne bi mogao da se ispoveda Serjoži (koji bi bio premlad za učešće u ratu), a kao drugo, potpuno su dve različite stvari kada čovek o nekim događajima govori posle dve ili posle 30 godina, njegova svest je potpuno drugačija. Tolstojev roman nema tu socijalnu dimenziju, ali bi mogao da se posmatra kao apoteoza Ruskoj imperiji, jer se ljubav Ane i Vronskog dešava upravo na njenom vrhuncu. Rusko-japanski rat je, sa druge strane, upravo kraj tog sveta kojem su pripadali Vronski, Karenjin i Ana.
Za publiku u Srbiji ruski film uvek je bio sinonim za veliku umetnost. Gde je ruska kinematografija danas, kako je ocenjujete?
— Savremena ruska kinematografija nije fenomen kakav je bila sovjetska kinematografija, koja je imala svoj pogled na svet, svoje ideje. Danas ima velikih filmova i odličnih majstora, ali ne može se reći da je reč o nekom posebnom pogledu na svetu koji bi izražavao i pogled ruskog naroda. Ima mnogo kopiranja, pre svega američkih filmova. Danas pravimo 70-80 filmova. Za zemlju kao što je Rusija to je veoma malo. U Sovjetskom Savezu se snimalo i po 300 filmova godišnje. Imamo, međutim, prilično mnogo serijskih programa, snima se po 450 serija godišnje, i to prilično dobrih. Bioskop, jednostavno, gubi popularnost. Sa druge strane, treba razumeti i da je sovjetska filmska industrija devedesetih godina prošlog veka bila razorena do temelja i potrebno je vreme da se ona obnovi. Lakše je obnoviti industriju, nego podići kinematografiju sa svojim stilom i jedinstvenim umetničkim jezikom. Dvadeset pet godina nije za to dovoljno. Ruska kinematografija treba da pronađe svoj identitet.
Spomenuli ste „pogled ruskog naroda“, kakav je to pogled?
— Može se reći da je ruski narod naklonjen tradiciji. Ruski narod je u suštini konzervativan. To je prelepo, iako je to, možda, i problem. Ruski narod se uopšte ne menja, zahvaljujući toj tradiciji koja opstaje, koja je duboko ukorenjena u našoj kulturi, u klasičnoj književnosti. To je sve živo i zbog toga ruski narod i dalje ima neki svoj pogled na svet, a moguće je da je upravo zbog toga i sama Rusija u nekakvom konfliktu sa svetom, pre svega sa Zapadom.
A kakva je danas uloga Rusije u svetu?
— Kada je nestao Sovjetski Savez, uspostavljena je potpuna dominacija zapadnog sveta, a to nije dobro. To je kao kada u nekoj zemlji vlada samo jedna partija. Kao što je, recimo, bilo u Sovjetskom Savezu, kojim je vladala Komunistička partija. Mora da postoji nekakva ravnoteža, a Rusija je počela da ostvaruje tu ravnotežu. Mnogima se to ne sviđa, ali se meni čini da je to veoma pozitivno. Mislim da i najveći deo ruskog naroda smatra to isto, to pokazuju i ankete.
Da li Vas pogađa rusofobija koje ima vrlo mnogo svuda, u medijima, čak i u filmovima?
— Mislim da se to događa upravo zbog toga što je Rusija uspela da povrati svoju poziciju u svetu i zbog toga što se suprotstavlja. To se mnogima ne sviđa i to se izražava upravo kroz rusofobiju. Nedavno sam, sasvim slučajno, uključio Bi-Bi-Si i samo što nisam pao sa stolice. Emitovao se program za decu, neki muzički kviz, u kojem je na uobičajeno podrugljiv način predstavljen Sovjetski Savez, bila je tu neka devojčica sa crvenom zvezdom na čelu, bio je predstavljen sovjetski logor, nekakav gulag… To su veoma ozbiljne teme i užasno je to što se na takav način obrađuju u dečjem programu! Bio sam poražen, to je Bi-Bi-Si! Ne mogu da zamislim da su autori sami od sebe došli do takvih ideja, neko im je rekao da to treba da urade, neko je to naručio.
Mogu li filmovi poput Vašeg, u kojima dolaze do izražaja ruska kultura, umetnost, književnost, da budu protivteža toj zapadnoj rusofobiji?
— Naivno je verovati da film može da promeni svet, ali dobar film u određenom stepenu ipak utiče na ljude, skladišti se negde u svesti. Kroz film upoznajemo ljude. Recimo, kada gledamo filmove Emira Kusturice, počinjemo da volimo srpski narod, jer nam ga on prikazuje. Postoje i dobri američki filmovi i mi prenosimo svoj odnos prema filmu i na američki narod. Teško je, međutim, verovati da će neki film preko noći promeniti neko duboko usađeno mišljenje.
