Proslavljeni ruski glumac, miljenik Andreja Tarkovskog, u Srbiji je boravio povodom drugog Hrišćanskog festivala u Zaječaru. Burljajev je u nedelju uveče nastupio s Horom Ministarstva za vanredne situacije Rusije, izazvavši ovacije zaječarske publike.
Tokom manifestacije koja traje gotovo mesec dana održan je i trodnevni festival dokumentarnog duhovnog filma. Festival je otvoren 29. septembra projekcijom remek-dela „Andrej Rubljov“, u kojem Burljajev igra jednu od glavnih uloga.
Veliki ruski umetnik je na zaječarskom festivalu boravio i kao predsednik prestižnog moskovskog festivala „Zlatni vitez“, koji je pružio značajnu podršku srpskoj filmskoj manifestaciji. Sledeće godine na zaječarskom festivalu, koji će biti takmičarskog karaktera, biće prikazivani filmovi iz programa „Zlatnog viteza”.
„Koncert Hora Ministarstva za vanredne situacije Rusije u Zaječaru bio je prvi nastup ovog ansambla, osnovanog pre godinu dana, izvan Rusije. Ja sam kao organizator ovog nastupa bio izuzetno zadovoljan, posebno zbog toga što su dirigent i solisti pripremili odličan program srpskih pesama. To je bio znak velike ljubavi i poštovanja prema srpskom narodu i velikog profesionalizma ovog hora. Oduševljeni su bili i izvođači i publika, video sam kako su ljudi u sali plakali, kako je važno srpskom narodu to što se Rusija prema njima odnosi s uvažavanjem”, kaže Nikolaj Burljajev.
Kako ocenjujete zaječarski festival i kakva će biti saradnja "Zlatnog viteza" s ovom manifestacijom u budućnosti?
— Mislim da uz iskustvo „Zlatnog viteza“ ovaj festival očekuje sjajna budućnost. Fond našeg festivala svake godine je bogatiji za 150-200 novih filmova, tako da danas imamo 8.250 filmova. Samim tim, ima šta da se prikaže i publici u Srbiji.
Festival u Zaječaru je otvoren biserom svetske kinematografije „Andrej Rubljov“. Kako Vi danas gledate na ovaj film, zbog čega je aktuelan čak i danas, nakon pola veka?
— Najvažnije je to kako se prema ovom filmu, snimljenom pre 50 godina, odnosi publika širom sveta. Ovo ostvarenje je svrstano među deset najboljih filmova svih vremena i naroda. To je priznala i svetska javnost, a neki ga smatraju i najboljim, iako su na ovom spisku i ostvarenja Sergeja Ajzenštajna, ili Čarlija Čaplina, na primer. „Andrej Rubljov“ je ispred svih svojih prethodnika, jer se najviše približio božjem promislu, uspeo je da dostigne ideal – filmski ekran treba da bude kao ikona, on treba da nas odvede u gornji svet. To je Andreju Tarkovskom uspelo. Zbog toga ovaj film živi i danas.
Ako imamo u vidu to u kakvom svetu danas živimo, haos, ratove i sve druge nedaće koje ga prate, šta „Andrej Rubljov“ poručuje današnjem čoveku?
— U julu je otkriven prvi spomenik filmu „Andrej Rubljov“ i Andreju Tarkovskom u drevnom ruskom gradu Suzdalju. Na otvaranju ovog spomenika postavili su pravo to pitanje. Činjenica da je Andrej Tarkovski bio na ovom svetu i da je stvorio remek-delo „Andrej Rubljov“ pokazuje savremenom, zabludelom svetu, koji se kreće u pogrešnom pravcu, u pravcu koji diktira isključivo tržište, da se može ići i drugim putem. To važi i za kinematografiju. „Andrej Rubljov“ nije snimljen sa idejom da bude komercijalan, ali on je, čak i u vreme kada je snimljen i prikazivao se u bioskopima, držao pažnju gledalaca tri sata bez prestanka. To pokazuje da u ovom filmu deluju božji, a ne tržišni mehanizmi.
Ostvarili ste više od 50 filmskih uloga, snimili ste nekoliko filmova kao reditelj, nosite zvanje narodnog umetnika Rusije. Šta je od svega toga, prema Vašem mišljenju, danas najvrednije?
— Prilično sam kritičan prema svemu što sam uradio kao glumac, uvek sam bio kritičan. Ipak, mislim da je među filmovima u kojima sam igrao uvek vredno pogledati „Andreja Rubljova“, naravno, ali i „Ratnu romansu“ (Pjotra Todorovskog, 1983). Tu je i moj autorski film „Ljermontov“ (1986), zatim „Kockar“ (snimljen 1972. prema noveli Dostojevskog) i, naravno, „Majstor i Margarita“ (Jurija Kara, 1994.) – epizode s Ješuom Ha Nocrijem i Pontijem Pilatom predstavljaju alternativu svim banalnostima koje opisuju roman i film.
Koja Vam je uloga bila najteža?
— Uvek je bilo teško raditi s Andrejom Tarkovskim, u fizičkom smislu, ali i zbog ogromnog osećaja odgovornosti. Svi smo bili svesni da je pored nas genije. Bilo mi je teško da radim i u „Ivanovom detinjstvu“ i u „Andreju Rubljovu“, ali su mi obe ove uloge donele veliku radost.
Kako je sve ono što ste iskusili kao umetnik uticalo na Vašu ličnost, šta su Vam sve te veoma interesantne i značajne uloge donele u duhovnom smislu, koliko su Vas promenile?
— Ako se osvrnete na moju glumačku biografiju, videćete da nikada nisam igrao negativca. Mali izuzetak je jedna negativna epizoda u filmu Alekseja Germana „Kontrola na putu“. Izbegavam da se kao glumac dotičem negativne supstance. Andrej Končalovski mi je u svom poslednjem filmu „Raj“ ponudio ulogu Gebelsa, a ja sam je odbio, bez obzira na to što je Končalovski moj filmski kum. Odgovorio sam mu da takve uloge ne igram. On je to razumeo i nismo imali sukob. Inače, svaka uloga koju sam igrao davala mi je ponešto. Svaka moja uloga kod Tarkovskog je za mene bila visoka škola samopregora, posvećivanja, davanja, profesionalizma. Zatim „Ratna romansa“ Petra Todorovskog — taj film je bio kandidovan za Oskara i to mi je jedna od najboljih uloga. U njoj ima vrlo malo teksta, ali je čista i bliska Čaplinovom tragikomičnom pristupu, u kojem više igraju oči, govor tela, pokreti duše, nego reči. Ono u čemu najviše greši američka kinematografija jeste to što se u njoj sve vreme mnogo brblja, bez kraja, samo tekst, tekst, tekst. Ovde je teksta malo, ali postoji nešto više — život ljudskog duha. Dalje, „Ljermontov“, film sudbine, moj autorski film, u kojem sam shvatio da je potrebno slediti put Tarkovskog, da svaki film treba da bude kao ispovest, makar bio jedini i poslednji. „Majstor i Margarita“ je vrhunac onoga što sam radio u kinematografiji, ta uloga je zahtevala potpunu koncentraciju, s obzirom na visine koje je bilo potrebno dosegnuti u približavanju liku Ješue Ha Nocrija.
Jednom prilikom ste izjavili da je u sovjetska vremena ruska kultura bila hrišćanska. U kom smislu? I kakva je ruska kultura danas?
— U sovjetska vremena kinematografija je bila hrišćanska, iako vera kod nas nije bila ozakonjena. Ideologija komunizma je prepisana iz hrišćanskih zapovedi, iz „Propovedi na gori“, zbog toga je to bila čista kinematografija, bez banalnosti. Danas živimo u dehristijanizovanom i demonizovanom svetu, svetu filmskih trgovaca u kojem se ja jednostavno ne vidim. Mi u Rusiji možemo i treba to da preokrenemo i da pokažemo celom svetu kakav može da bude film. U suprotnom ćemo izgubiti. A u tom slučaju nema spasa. Mnogi proroci koji su živeli na Zapadu su govorili o tome da spasenje Rusije predstavlja spasenje sveta, kao i da je propast Rusije propast sveta. Na nama je da odaberemo kojim ćemo putem ići.
Na osnovu toga, kakva je uloga Rusije u savremenom svetu, kada je reč o globalno-političkom planu?
— I tu se može odgovoriti frazom zapadnog sveta: „Spasenje Rusije je spasenje sveta, propast Rusije je propast sveta“. I kod nas se dešavaju prilično složeni procesi, tektonske promene, u toku je borba, ali se nadam da će se sve završiti tako što ćemo pobediti, odnosno tako što će pobediti bog, a ne đavo. To sada zavisi od Rusije.
