Naš sagovornik, koji je gostovao na nedavno održanom petom festivalu ruske klasične muzike „Boljšoj“ u Drvengradu na Mokroj gori, potekao je iz poznate muzičke porodice. Bio je odličan student, ali su mu „karakter i slobodoljubivost“ u mladosti doneli brojne probleme. Nakon anonimne prijave da na predavanja dolazi s delima Solženjicina i drugom neprikladnom literaturom, zabranjeno mu je da putuje u inostranstvo i da se takmiči.
„Pomogao mi je odlazak u vojsku. Tamo su se založili za mene kod KGB-a koji je morao da me pusti na miru. Ipak, i dalje nisam smeo da nastupam na Zapadu. Proputovao sam ceo Sovjetski Savez i nastupao na najnižim mogućim nivoima – u sovhozima, školama, domovima kulture, profesionalnim savezima, na Dalekom istoku, u Sibiru, na Uralu… tako da sam upoznao život vrlo ozbiljno“, priča ovaj energični pijanista koji uporedo s nastupima na prestižnim scenama sveta, s renomiranim orkestrima i kompozitorima, vodi četiri fondacije za podršku talentovanim mladim muzičarima.
Kako vam je danas kad nastupate na Zapadu, imate li probleme zbog toga što ste Rus?
— Kada izađem na scenu, s publikom nemam nikakav problem. Broj koncerata na Zapadu se smanjio, ali zato mnogo više nastupam u Rusiji. Bilo je slučajeva u Americi, nakon ujedinjenja Krima s Rusijom: uoči mog nastupa s orkestrom, dočekali su me ljudi s plakatima „Jurij Rozum, vraćaj se nazad u Rusiju i ne dotiči Krim“.
Zbog čega? Kakva je Vaša veza s Krimom?
— Moje ime je bilo potpisano u pismu podrške ujedinjenju Krima. Smatram da Krim istorijski pripada Rusiji i da je samo zbog nesporazuma i potpuno formalno postao ukrajinski u momentu kada to ništa nije značilo, jer ionako nije bilo granica. Kasnije Boris Jeljcin zbog pijanstva, jednostavno nije tražio da se stvari vrate na svoje mesto. I kada sam to otvoreno izjavio, u Ukrajini sam postao persona non grata. Na gostovanju u Americi su me dočekali predstavnici nekakvih ukrajinskih nacionalističkih organizacija. Koncert je, ipak, održan, a kada se završio, vođa orkestra mi se izvinio i rekao mi: „Vi ste na sceni muzičar, želimo da vas slušamo, ne interesuje nas politika“. Što se Ukrajine tiče, mislim da me tamo neko vreme neće pustiti, ali uveren sam da to neće večno trajati. To je apsurd! I mojim venama teče ukrajinska krv. Šta treba da uradim, da je izlijem i pošaljem im je?! To je i tužno i smešno…
Šta je, prema Vašem mišljenju, u srži sadašnje netrpeljivosti između Ukrajine i Rusije?
— Narod je uvek bio naklonjen Rusiji i ruskoj kulturi, ali se međunarodni političari, američki, ali i evropski, drže večnog principa podele vlasti. Kada je s Ukrajinom, Rusija je previše jaka. Sovjetski Savez je bio previše jak, a kada je razvaljen, i dalje je postojalo moćno jedinstvo – Ukrajina, Rusija i Belorusija. Ukrajina je kupljena, mnogi su pali na laskavo obećanje da će postati Evropljani, da su u Istočnoj Evropi, a ne na kraju Rusije, što je, zapravo, u korenu reči Ukrajina. Na tome se radilo vrlo ozbiljno.
A kako vidite savremenu Rusiju i njenu ulogu?
— Rusija je nepobediva! Iskreno, ne znam kome je gore od sankcija, one su mnogim zemljama nanele štetu, pre svega narodu. A mi smo se nekako učvrstili, ojačali, imamo sve što nam treba. Možda nema neke konkretne vrste sira koju volim, ali ima nekog drugog. Pa dobro, mogu i bez tog sira. Ne suočavamo se s manjkom kulturne delatnosti, dolazi nam ceo svet, a i sami imamo dovoljno umetnika. Život kipi i komeša se i daj bože da tako i ostane. Ja nemam veze s politikom, nisam ni u jednoj partiji, niti nameravam da budem. Ipak, vidim da je savremena politika usmerena na jačanje Rusije i to me raduje. U vreme Borisa Jeljcina imali smo raspad i razaranje zemlje. I sada ima korupcije, ali ne u onakvim razmerama. Ako uporedimo svoj život devedesetih godina i danas, to su potpuno različite zemlje i problemi. Tada smo imali problem da kupimo flašu votke. Ljudi su za to život davali (smeh). A sada je problem da li kupiti „mercedes“ ili ostati na „folksvagenu“. Još ima mnogo ljudi koji su ispod granice siromaštva (neću da ulepšavam situaciju), ali postoji perspektiva i, ako želiš da radiš, možeš da radiš i da u skladu s tim budeš i plaćen.
Kako je mladim umetnicima u ovom današnjem svetu?
— Divim se toj deci, jer su prihvatila ogroman teret. Nije lako upisati se na muzički konzervatorijum, jer ako govorimo o plati, možda je bolje pasti na prijemnom ispitu i ne upisati se. Ipak, pobeđuje žeđ za samoizražavanjem, za stvaralaštvom. U vreme kada sam ja učio i kada je zemlja bila zatvorena svi smo bili u istom kotlu i kuvali se u njemu – i najbolji profesori i najtalentovaniji studenti, niko nikuda nije mogao da otputuje i svi su morali da se takmiče na ograničenom prostoru.
Mnogi umetnici iz Rusije napominju da je cenzura u sovjetsko vreme bila odličan podsticaj za stvaranje genijalnih umetničkih dela i da bi dobro došla savremenim stvaraocima, jer se malo šta izdvaja u savremenoj umetničkoj produkciji. To je prilično iznenađujući stav. Da li se slažete s njim?
— Slažem se s tim da treba da postoji cenzura kada govorimo o nivou profesionalnosti, da ne bi svaka šuša bez ikakvog talenta dospevala u kulturu i umetnost, samo da bi provocirala. A takvih je vrlo mnogo, smišljaju provokacije, pokazuju polne organe, a društvo na to pada… Za takve jeftine stvari treba da postoji cenzura, odnosno nekakav umetnički, ekspertski savet koji razmatra i preporučuje… Ako neko želi da pokazuje svoje polne organe, neka ih pokazuje, ali društvo to ne treba da plaća, ne treba da ga finansira država. Ja nisam pristalica zabrana, ali ne treba podržavati loš ukus, ne sme mu se robovati. Izvinite na izrazu, lepo je videti lepu žensku pozadinu, ali ako je na svim televizijskim kanalima samo to, ako nema Dostojevskog, Betovena, Čajkovskog, Mikelanđela, onda čovekov duh definitivno postaje osiromašen i počinje da vene.
To je problem svuda, ne samo u Rusiji.
— Naš istaknuti dirigent Jurij Temirkanov odbio je da radi mnoge operske premijere na Zapadu. Kada vidi šta se događa na sceni, baca palicu i cepa ugovor, čak i na sopstvenu štetu, jer ne trpi bezobrazluk. Svetinje kulture netalentovana ruka ne sme da dira. Neka uzmu savremene scenarije specijalno pisane za njihove baletske vizije, ali ne smeju da diraju „Labudovo jezero“! Eto, takvu cenzuru podržavam — cenzuru kulture, a ne politike. Zbog čega je u Sovjetskom Savezu cvetala kultura? Zato što smo imali kotao, jedan, zapaljen konkurencijom. Talentovani ljudi su tražili mogućnost da se nekako izraze i smišljali su alegorije… Osećali su neku unutrašnju napetost, nakupljanje pare, koja je pod pritiskom dostizala veliku visinu. Sada je sve oslabljeno: ako ne želiš ovde da radiš, možeš na Zapad, ako imaš nešto vredno, tamo će te dočekati raširenih ruku. Vreme je haotično, na globalnom nivou je teško izraziti se, ali upečatljiva, raskošna ličnost i dalje ne zavisi od toga, jer ima tu konkurentnost u sebi. Takva ličnost će u bilo kakvim uslovima dostići nebesa.
