Lompar, koji radije koristi termin inteligencija, ističe da realno živimo u društvu tehnicizovane civilizacije gde se umesto originalnosti traži efikasnost, a „efikasan je samo ključ koji otvara sve brave, samim tim potrebna je samo jedna vrsta izvršilaca“.
„Naša civilizacija je u nekom smislu stavila u stranu pojam duhovne strukture društva. Postoji nešto što bismo mogli da nazovemo ideološkim servisom društva i ideološkim serviserima, a to se vezuje za moć“, navodi naš sagovornik, koji smatra da je proklamovana autonomija inteligencije, koja je postojala u epohi moderne, gurnuta u stranu.
„Izvršilački sindrom“ veoma ugrožava kulturu, obrazovanje i nauku, upozorava Nada Popović Perišić i dodaje da bi zadatak elite trebalo da bude da kritikuje vlast i bude njen korektiv, ali pod uslovom da ima jasan koncept i program za koji se zalaže. Prema Lomparevom mišljenju, elita bi po pozvanju trebalo da bude subverzivna, ali čak i kad su takvi, autonomni intelektualci poput Noama Čomskog marginalizovani su u mejnstrim medijima
S druge strane, smatra on, srpski intelektualci su „beskrajno razmaženi, smatraju da nikome ništa ne duguju, hoće da prođu život bez ogrebotine i naučili su da žive u zaštićenoj poziciji, a glavno im je samo da osete gde je vektor gde to mogu da produže“. Problem je i što sredina ne nagrađuje izolovanog pojedinca i ako menjate opšti tok kretanja teško ćete naići na podršku, navodi Lompar uz ocenu da čak univerzitet karakteriše čudan splet sporazuma po sistemu: „Ne diraj me, ne diram te“, što umrtvljuje i uspavljuje studente.
Prva i Druga Srbija
Univerzitet je, nadovezuje se Nada Popović Perišić, izgubio funkciju da neguje moralne i intelektualne vrednosti i time što je način na koji se vrednuje univerzitetski rad i napredovanje iz jednog zvanja u drugo sveden na kvantitet, čime je univerzitet primiren i nateran da ćuti.
Prema Lomparevom mišljenju, i u svetu je, generalno, pitanje vrednosti stavljeno u stranu, a uspostavljen je sistem koji teži da kritičku funkciju misli što više razblaži i svede na sekundarnu pojavu.
Naša elita faktički je uspavana, izgubila je kritičku svest, ali ono što je dodatni problem jeste što je naša elita još i podeljena: stalno pričamo o Prvoj i Drugoj Srbiji, a da li postoji nešto što bi bilo most između te dve elite i što bi ih ujedinilo oko onog što je ključno za Srbiju?
„Teorijski da, praktično ne“, izričit je Lompar, mada dodaje da se teoretski može osmisliti model u kojem bi se uspostavila izvesna ravnoteža, „samo treba da predstavnici građanske inteligencije zastupaju srpske nacionalne stavove, a predstavnici nacionalne inteligencije da zastupaju univerzalne građanske vrednosti“.
Praktično nije tako zato što se na tim podelama reflektuju duboki interesi koji cepaju naše društvo, ti interesi imaju svoj materijalni i statusni vid, a nije realno da u ovako oštroj političkoj borbi očekujete da ta podela iščili.
„Mi smo duboko podeljene društvo i vrlo je teško uspostaviti bilo kakvu komunikaciju, jer to više nisu samo teorijska, nego i praktična neslaganja. To je objektivna stvar i mislim da je ona u dobroj meri podstaknuta sa strane“, objašnjava profesor.
Sa ocenom da je podela gotovo pa beznadežna slaže se i Nada Popović Perišić, koja ističe da u diskusijama dva suprotstavljena tabora umesto argumentacije imamo da se na moralizatorski način dezavuiše protivnik.
Kakve su zaista bile devedesete?
U takvim okolnostima teško je postići i minimalni dogovor u okviru elite u vezi sa ključnim srpskim interesima, slažu se naši sagovornici. Prema Lomparevim rečima, tačka prelamanja je interpretacija događaja iz devedesetih godina prošlog veka.
„Mi nemamo tu vrstu intelektualne emancipacije da kažemo da u devedesetim stvari nisu izgledale onako kako su izgledale meni kao kritičaru režima. Prošle su neke godine i video sam da u nečemu nisam bio u pravu. Mi koji smo kritikovali taj režim nismo uvažavali objektivni položaj raspada države i spoljne činioce, mi smo to bagatelisali, apsolutizovali smo stvar demokratije. Posle 5. oktobra je došao poredak koji je stigmatizovao taj režim, ali je on sebe istrošio i sada imamo da se jednim drugim procesom bagateliše stvar demokratije — kad im kažete demokratija kao da ste ih opsovali“, primećuje Lompar, koji priznaje da pre 20 godina neke stvari nije dobro sagledao.
„Niti su devedesete bile takve kakve smo ih videli kao kritičari, niti su takve kakve hoće da ih pokažu njihovi apologeti, niti je stvar danas u tome da se potpuno minimalizuje stvar demokratije“, ističe on.
Nada Popović Perišić dodaje da su u Srbiji retki oni koji su pokušali da rasvetle makar neke deliće događaja iza nas, a da je među podeljenom elitom svako zadržao svoj stav, ukopan u pozicijama iz kojih se ne može napraviti saradnja. A savez bi morao da postoji, naročito u kulturi, ističe ona.
Na pitanje da li dok smo zaglavljeni u preslišavanju o tome ko je gde bio devedesetih, puštamo da nam promiču važnije stvari koje se tiču nacionalnih interesa, poput toga da Hag piše svoju istoriju Balkana, Lompar kaže da ni nas niko ne sprečava da pišemo svoju istoriju.
„Država bi morala da shvati da je potrebno da vas u određenim stvarima zastupaju ljudi koji nisu vaši politički istomišljenici. Mi nemamo saglasnost u kulturnom smislu, a to je dublja saglasnost od političke, mi nemamo saglasnost kako da pomirimo modernost i jednu vrstu nacionalne dužnosti i nikako ne uspevamo da dokažemo da izrazito moderni ljudi treba da budu i nacionalno odgovorni, a to je najbolja odbrana od svakog negativnog delovanja nacionalizma“, kaže on.
Na pitanje kako izbeći situaciju u kojoj će intelektualci iz dva tabora jedni drugima prišivati etikete nacionalista, odnosno izdajnika, Nada Popović Perišić ističe da biti savremen i orijentisan ka svetskim vrednostima ne znači da treba da „pljujete svoju zemlju“.
„Ja sam patriota sa stanovišta ljubavi prema svojoj zemlji, a politička opredeljenja su nešto o čemu možemo da diskutujemo“, kaže ona, uz napomenu da bi i mediji morali da se ponašaju mnogo odgovornije.
Fašisti i izdajnici
„Ako hoćete da uklonite termin izdajnik, oni koje taj termin vređa moraju da uklone termin fašista. To je tolerancija. Ta činjenica bi morala da bude obostrana, ali to nije moguće, jer su interesi objektivno sukobljeni“, kaže Lompar.
On podseća da i u svetu postoji spor između univerzalista i kulturalista, a taj spor ima refleks i kod nas gde, kako kaže, dobija političko ubrzanje i nešto što je pogubno, a to je užasan primitivizam.
Da li je put da se postigne konsenzus elite otvaranje unutrašnjeg dijaloga o svim ključnim nacionalnim pitanjima poput ovog koji se vodi o Kosovu i Metohiji? Možda, ali na drugi način, odgovara Lompar.
„Ovde je vlast preuzela na sebe suviše. Realno gledano, kad vi vidite šta se izgovori na unutrašnjem dijalogu, a šta se medijski prezentuje, to su dve različite stvari. Osobina je svake politike, pa i naše, da funkcionalizuje ono što sama organizuje. To je i za samu vlast loše“, uveren je Lompar.
On primećuje da su političari skloni da ne čuju druge kad su na vlasti, a kad odu s nje zovu vas i kažu: „Zašto mi nisi rekao?“.
„’Pa rekao sam ti, samo me nisi čuo‘. Vlast kao da ogluvi ljude i oni gube ideju o tome da je potrebno slušati i one koji ne misle kao vi. Unutrašnji dijalog bi mogao da bude, pod uslovom da i jedna i druga strana budu spremne na samokorekciju: isfiltrirati svoje mišljenje u prošlosti, priznati zablude i shvatiti da niko ne poseduje apsolutno znanje, nego pokušati da se u mešavini načelnog i pragmatičnog, modernog i nacionalnog nađe neka ravnoteža, koja će nas spasiti od primitivizma, koji će nas potopiti i za deset godina nećete imati nikog da vas čuje o ovim stvarima“, upozorava na kraju Lompar.
