Ekspert Venecijanske komisije učestvovaće u izradi nacrta budućih ustavnih promena koje se odnose na pravosuđe. On bi trebalo tim povodom da dođe u Srbiju i da daje stručna mišljenja na predložena rešenja Ministarstva pravde.
Nacrt će, ipak, na kraju morati pred Venecijansku komisiju, bez čijeg pozitivnog mišljenja nema usvajanja promena najvišeg akta u državi. Dakle, Venecijanska komisija nije šala. To je telo Saveta Evrope čije mišljenje Evropska komisija konsultuje prilikom ocenjivanja vladavine prava u državama.
Podjednako dobar u zahtevima za ispunjavanje uslova je i Međunarodni monetarni fon (MMF). Otkaže „ljubav“, odnosno kredit, čim omanete na nekom od zadataka koje vam je taksativno isporučio po pitanju makroekonomskih i fiskalnih pokazatelja. Nema ništa na lepe oči.
Iako to nije bila obavezna ni za sve evropske univerzitete, Srbija se s puno nade 2003. priklonila Bolonjskoj deklaraciji, koja predstavlja osnov visokog obrazovanja u Evropskoj uniji. Kada ne umemo sami, onda univerzitetski život treba da uredimo po ugledu na najbolje. Mada najbolji, kao što je poznato, ne uče po „bolonji“. Vrlo brzo se ispostavilo da nam takva vrsta kalemljenja još nije donela dobar plod. I ne samo nama.
Videćemo kako će proći dualno obrazovanje kojim treba da obogatimo srednjoškolski sistem po ugledu na Nemačku i Švajcarsku. Nekada smo upravo u te zemlje izvozili radnu snagu poznatu po stručnosti. Šta se u međuvremenu dogodilo da to ne umemo? Ono što se nekada u nas zvalo obavezna praksa za učenike srednjih stručnih škola, sada je pretočeno u pre nedelju dana usvojen zakon prema receptu dveju zemalja u kojima dualno obrazovanje dobro funkcioniše.
U prepisivanju zakona smo se, uostalom, izveštili, jer to nam je u obavezi kandidatskog posla. To da nema bitnijeg zakona koji smo poslednjih godina usvojili, a da prethodno nije išao po „zeleno svetlo“ u Brisel, već je opštepoznata stvar. Ako ćemo u EU, moramo poštovati i EU mustru.
Da ne idemo dalje o tome može li domaća pamet išta sama da isposluje u Srbiji?
Da li smo zaboravili kako je Venecijanska komisija samo 16 dana po usvajanju Ustava Srbije 2006. godine dobila zadatak da Savetu Evrope dostavi mišljenje o istom. Valjda zato što nije pre usvajanja otišao na ekspertizu, mada su „venecijanci“ još 2005. nama dostavili svoje mišljenje. Konačno usvojeni tekst Ustava je pripremljen i usvojen veoma brzo, pravdala se Komisija.
U naknadnoj ekspertizi, ocenila je da su neke odredbe dosta ispod evropskih standarda, a neke nejasne ili kontradiktorne. Bazirala se, naravno, na preambuli u kojoj se Pokrajina Kosovo i Metohija smatra integralnim delom teritorije Srbije, što je u Ustav ušlo u minut do dvanaest. Bilo je tu još primedbi, između ostalog i zašto je službeni jezik samo ćirilica, a ne i latinica.
Zato početkom 2013. godine prilikom predloženih izmena Zakona o sudijama i Zakona o uređenju sudova bila konkretna u primedbama i predlozima, kao što će verovatno i prilikom ove najnovije ekspertize ustavnih promena.
Sa MMF-om je, doduše, nešto drugačije. Ako hoćeš pare, moraš i da ispuniš uslove. Osim što oni nekada po zemlju mogu da budu i kontraproduktivni.
Tako je nedavna konstatacija premijerke Ane Brnabić u kontekstu obnavljanja aranžmana sa MMF-om proizvela različita razmišljanja. „Očito je dobro imati nekoga da vam daje tempo, ritam reformi, sa kim razgovarate o prioritetima, i sve to je velika prednost. Međutim, ponekad je MMF oštriji nego što je potrebno, i u tom smislu bi novi sporazum mogao da omete rast“, rekla je Brnabićeva.
I dok su neki ekonomisti mislili da nam je MMF i dalje neophodan da „ne bi pravili gluposti“, drugi su smatrali da je stabilizacija postignuta i da nam ne treba čvrsta ruka MMF-a već visoke stope ekonomskog rasta.
Biće, verovatno, na kraju da su u pravu oni koji smatraju da će odluka o tome da li treba da pitamo MMF gde ćemo i kojom brzinom trošiti ono što smo uštedeli, biti političke prirode.
Te političke prirode nije lišena ni Bolonjska deklaracija, koja, kako u njoj piše, treba da spoji studente svih evropskih zemalja, kako bi se uklonile granice među državama, i kako bi studenti negovali ideje zajedništva, kolektivnog duha i solidarnosti. Baš lepo.
Ali to nije sve. Taj proces, kako su osmislili tvorci „bolonje“, treba da dovede do toga da „studenti postanu osvešćeni građani, koji su svesni svetske ekonomske i političke situacije, i koji su sposobni da promišljaju o svetu i drugim društvenim grupama“.
Bez „bolonje“ bismo, dakle, bili nesvesni i neoblikovani. Zato je i napravljena. Kao da dotle naši, ali i drugi univerziteti nisu školovali vrhunske stručnjake i naučnike. A od tih oblikovanih, naravno, teško postaju vrhunski. Zato elita ne radi po „bolonji“ — Kembridž, Oksford, Švajcarski federalni institut za tehnologiju koji je dao 21 nobelovca, Edinburg, Univerzitet u Oslu…
Ali Srbija nije elita, i zato nije pitanje ume li ona išta od ovoga sama, bez tutora, nego ima li pravo na to. Jer sistem tako funkcioniše. A neposlušnost košta. To smo već iskusili debelo. I otud opet ta Venecijanska komisija. Da se slučajno opet ne otmemo kontroli.
