Vladika Irinej Bulović je nedavno u Matici srpskoj uputio preporuku aktuelnim političarima da u verbalnoj komunikaciji Kosovu i Metohiji vrate nekadašnji naziv — Stara Srbija i naglasio: „Da se pregovaralo o otcepljenju Stare Srbije, a ne Kosova ili Kosmeta, kako su ga u prošlosti nazivale naše političke strukture, u svetu bi odjek bio drugačiji“.
U Austrougarskoj je postojala srpska autonomna pokrajina Vojvodstvo (ili Vojvodina, odnosno Vojvodovina) Srbija i Tamiški Banat, takođe je napomenuo vladika Irinej, a posle smrti Stevana Šupljikca austrijski carevi su u svojoj raskošnoj titulaturi nosili i titulu „velikog vojvode srpskog“. Javna pak dokumenta sačinjena u tom svojstvu bila su potpisana srpskom ćirilicom (za razliku od prakse u „krugu dvojke“ i šire u Srbiji 21. veka).
Nije Sandžak nego…
Uz primer terminološke „dileme“ Raške oblasti i Sandžaka, postavlja se pitanje mogu li se nacionalni interesi braniti lingvistikom ili — i lingvistikom.
Tu, prema mišljenju profesora na Filološkom fakultetu Mila Lompara, treba razlikovati istorijske od aktuelnih aspekata.
„Istorijski gledano, pojam Stara Srbija je obuhvatao teritoriju Kosova i Metohije, ali je u taj pojam ulazilo recimo i Skoplje, što se danas pomalo izgubilo iz vida. Aktuelni aspekt jeste da je pojam Kosova i Metohije odomaćen u svetskoj javnosti i teško da bi pojam Stara Srbija tako lako bio s jedne strane razumljiv, s druge strane da bi bio protumačen sa onom dobronamernošću sa kojom je predlog iznet“, napominje Lompar.
Raška oblast je stariji termin od Sandžaka, pa je prema profesorovom mišljenju prirodno da se koristi termin Raška oblast, dok kao kaže, nema osećaj da bi termin Vojvodina morao biti Srbima tuđ. Kad je reč o Kosovu i Metohiji ponavlja da bi taj pojam trebalo zadržati, jer je to srpski centralni pojam i vrlo bi teško bilo menjati ga u neki pojam koji bi u izvesnom smislu bio zbunjujući i administrativan.
„Držao bih se Kosova i Metohije, naša kosovska tradicija je tu bitna, samo što bih uvek govorio Kosovo i Metohija“, zaključuje Lompar.
Načelno gledano, objašnjava Lompar, ako bi se govorilo o lingvističkoj odbrani nacionalnih interesa, ona bi svakako trebalo da obuhvati ono što je primarno, a to su status srpskog jezika i upotreba ćirilice.
„To su pitanja na kojima se testira volja da se lingvistički aspekt nacionalnog identiteta na izvestan način učvrsti ili odbrani. To znači da bi mi trebalo da insistiramo na tome da svaki predstavnik srpskog naroda gde god on živeo govori srpskim jezikom, jer je to lingvistička činjenica i jer je to kulturološka činjenica“, ističe Lompar za Sputnjik.
Testiranje političke volje
Međutim, sugeriše taj profesor, to je lako reći, ali kad uđe u takozvanu operacionalizaciju stvar postaje komplikovanija i tu se onda testira politička volja koliko političari imaju svest o kulturnoj politici da iz nje izvedemo svest o odbrani jezika unutar jednog šireg procesa, jer nije smisao promene naziva jezika u tome da se promeni naziv jezika.
„Smisao je u tome da se denacionalizuje srpski narod u Crnoj Gori, prevashodno, gde je taj proces sad u jeku, odnosno u Hrvatskoj, gde odavno traje. To je smisao upravo lingvističke promene i to bi se mutatis mutandis (uz potrebne ispravke) moglo primeniti i na Republiku Srpsku, ukoliko bi došlo do unitarizacije Bosne i Hercegovine“, ukazuje Lompar.
Upotreba ćirilice je takođe reprezentativna za tu stvar, podvlači Lompar, a čiji je status u samoj Srbiji takav da bi ta pitanja lingvističke odbrane nacionalnog identiteta bila prvi test za dobru volju da se zastupa jedna drukčija kulturna politika.
Svi oni koji su protiv ovakve upotrebe ćirilice se, prema Lomparovom rezonu, oslanjaju na zatečeno stanje.
„To je slično kao i u objašnjavanju čitavog niza problema od politike do kulture, kad vi proglasite zatečeno stanje nekom nadljudskom kategorijom koja ne podleži nikakvoj proveri. I oni u suštini pod tim da ne treba menjati zatečeno stanje u stvari žele da forsiraju latinicu dalje na uštrb ćirilice unutar našeg javnog prostora. To je osnovna ideja i ona se naravno mimikrijski krije pod različitim velovima“, pojašnjava Lompar.
Ako je svejedno, zašto se bune
Kad se kaže da je to svejedno onda, dodaje on, nema razloga da se neko buni što ćirilica treba da dobije drugi status nego što ga sad ima, budući da ako je svejedno neka bude ćirilica. Međutim, navodi Lompar, kad vi to kažete onda vidite da baš i nije svejedno i da svejedno znači da ostane latinica u ovoj supremativnoj funkciji koju ona danas ima.
Pritom, naravno, Lompar naglašava, da ne zalazi u oblast individualnih prava i da individualno gledano svako može da koristi pismo koje hoće, da se potpisuje bilo latinicom bilo ćirilicom.
„Ako recimo adresirate pismo ćirilicom i pošaljete ga u Hrvatsku, onda će vam se vratiti, jer hrvatska pošta ne želi da pročita ćirilično pismo, nego vam ga vraća. To je iskustvo koje ja imam u nekoj službenoj komunikaciji, tako da kad šaljem pošiljke u Hrvatsku se koristim ili engleskim ili nemačkim jezikom, pa time pokazujem svoj stav prema takvoj vrsti rigidnosti“, daje primer Lompar.
Kulturni inženjering
U Hrvatskoj, kaže taj profesor, postoji kontinuitet između komunističkog i postkomunističkog perioda.
„Vi na televiziji Zagreb niste nikad mogli videti ćirilični titl u vreme Jugoslavije. Naprotiv, kad se prenosilo nešto iz Beograda, pa kad se 1988. ili 1989. pojavio neki film sa ćiriličnim titlom, to je izazvalo šok i mislim da je taj program čak i prekinut, sećam se“, evocira Lompar.
Hrvatska kad je reč o latinici nema diskontinuitet, napominje Lompar, a tamo se osamdesetih godina ćirilica upotrebljavala samo na grobnim natpisima, a poslednje Srpsko društvo „Prosvjeta“ ukinuto je 1980. godine, pa su Srbi raspad Jugoslavije u Hrvatskoj dočekali bez i jedne jedine posebne kulturne i jezičke institucije.
Kad je reč o Crnoj Gori, napominje Lompar, tu imate klasičan primer društvenog i kulturnog inženjeringa, jer je ćirilica šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka bila najzastupljenija, a onda je u kompoziciji crnogorskog kulturnog identiteta inženjerski postavljeno latiničenje, odnosno čak promena jezika, opet ne sa ciljem da se konstituiše neka posebnost, nego da se konstituiše jedan identitet koji bi bio antisrpski i koji bi kao takav utro put denacionalizaciji Srba.
„Dakle, suština je u tome da na neki način postepeno stvorite vrstu svesti o neophodnosti ćirilice, svesti o neophodnosti kulturnog identiteta, svesti o prepoznavanju tih tragova, i u isto to vreme da ne napustite prirodne evropske standarde koji isključuju nasilje i koji u izvesnom smislu imaju nedemokratski karakter. U tome je veština. Inače, ta velika busanja u prsa i proklamacije neće mnogo pomoći. Potreban je dugotrajan, iscrpan i istrajan rad“, kategoričan je Lompar.
