Nisam rođen tamo gde protiče Drim. Nikad nisam kročio na Kosovo i Metohiju. Pećku patrijaršiju video sam samo na fotografijama. Bora i Ramiza poznajem iz naracije.
Međutim, osećam. Vaspitan sam, ne na kosovskom mitu, već na zavetu. Jasna mi je kovanica o krvi i medu. I veoma dobro znam šta znači: nije kuća na prodaju! Ma kakva bila fasada na njoj.
Zato zavidim kolegama koji se nalaze u vozu koji je danas prvi put, 18 godina posle NATO agresije, iz Beograda krenuo u Kosovsku Mitrovicu.
Nije to teritorija
Voz je, čuli ste i pročitali, unutra ukrašen slikama fresaka iz Gračanice, Visokih Dečana, Pećke patrijaršije i Bogorodice Ljeviške. Spolja je ukrašen zastavom Srbije i nazivima srpskih crkava, manastira i srednjevekovnih gradova na KiM, kao i natpisom „Kosovo je Srbija“ na 21 jeziku, uključujući i albanski.
Najviše polemike u javnom diskursu izazivaju upravo enterijer i eksterijer voza. Dakle, fasada. I to od onih koji smatraju „da treba prihvatiti realnost“, preko onih drugih koji tvrde da se „tako ne brani Kosmet“, pa do mudraca koji opominju kako ne treba „trpati prst u oko“.
Nije bitna karoserija. I način kako je ofarban lim. Bitna je suština. Jednako kao što nije bitno to što se Kosmet trenutno nalazi pod protektoratom UN, što je frankenštajnsku tvorevinu priznalo dosta, uglavnom zapadnih, zemalja i što Srbija u svojoj pokrajini nema pun suverenitet i teritorijalni integritet.
Kosmet nije (samo) teritorija. Nikako. Kosmet je daleko više od toga. To je početak svih početaka. Nacionalna vertikala. Utemeljenje nacije, vere i kulture. To je sublimat ljubavi, vere i nade.
Bitan je upravo taj osećaj pripadnosti. Doživljaj mira iz Dečana i onda kad se ne nalazite u manastiru. Empatija sa preostalim sunarodnicima koji žive u getu. I nada koja nikad ne umire.
Nade će biti sve dok znamo gore pobrojano. I dok to saznanje širimo.
Širi dalje, da se ne zaboravi
Železnička linija Beograd — Kosovska Mitrovica ima praktični značaj za transport ljudi. Današnja promotivna vožnja i više od toga.
U ambijentu globalnog sela gde nas svakodnevno zasipaju tezama o nebitnosti simbola, identiteta, zajedništva, pripadnosti, istorije… voz je već postigao uspeh. Pričalo se o njemu. Priča se. I pričaće se. Ne o vozu. O Kosmetu.
Na stranu oni koji i ovaj čin stavljaju u korpu poteza „hleba i igara“, dotični koji su ubeđeni da je voz cirkus koji odvlači pažnju sa suštine, ili ini, koji bi umesto vozom, na Kosmet tenkovima.
Baš ovako „okićen“ voz jeste suština. Baš na današnji dan. Poruka mora biti raširena što dalje.
Pa — dogodine i u Prizrenu.
Jer kosmetski voz nije prošao. Niti će.
