Kada je, februara 2000. godine, austrijska Slobodarska partija (FPO) prvi put postala članica vladajuće koalicije, i tada, kao i danas, sa konzervativnom Narodnom partijom (OVP), sve je posmatrano kao incident koji teško može da se ponovi.
Međutim, sa današnje distance, bio je to početak kraja političkog konsenzusa u posleratnoj Austriji, prema kojem je politička moć podeljena između konzervativaca, socijaldemokrata, radničkih sindikata i udruženja poslodavaca. Prošlogodišnjim predsedničkim izborima, na kojima su se, za mesto predsednika Austrije borili kandidati zelenih i slobodara (na kojima je pobedio kandidat Zelenih Aleksander Van der Belen) i ovogodišnjim parlamentarnim izborima, koji su rezultirali „crno–plavom koalicijom“, stavljena je tačka na jedno dugo političko previranje unutar Austrije.
Naravno, od početka veka do danas mnogo toga se na austrijskoj političkoj sceni izmenilo. Tako su Slobodari ublažili neke svoje stavove, koji su uglavnom vezivani za ličnost njihovog pokojnog vođe Jerga Hajdera. Takođe, i konzervativni narodnjaci, pod vođstvom mladog i ambicioznog Sebastijana Kurca, skrenuli su dovoljno udesno da bi koalicija „plavih“ slobodara i njegovih „crnih“ konzervativaca izgledala prirodno i prihvatljivo za sve. Danas više nema bojkota i sankcija EU, demonstracija na bečkim ulicama, zabrinutosti za budućnost Austrije.
Na spoljnopolitičkom nivou, nova Vlada namerna je da i dalje afirmiše neutralnost Austrije i u tom smislu da, kako stoji u koalicionom sporazumu, bude mesto za dijalog između Istoka i Zapada.
Iako Austrija, prema rečima novog kancelara Kurca, neće napuštati jedinstvenu evropsku politiku prema Rusiji, želja njegovog zamenika Štrahea jeste da sankcije Rusiji budu ukinute, a da Austrija u tom procesu bude posrednik.
Pre nekoliko godina EU je, pod uticajem i na nagovor SAD, zavela sankcije Rusiji, podseća profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka Slobodan Samardžić.
To je bio, kako Samardžić kaže, hazardni potez evropskih zvaničnika, s obzirom na dobar razvoj odnosa EU i Rusije — trgovina, kulturna razmena, turizam i velika ulaganja investicionog kapitala, pre svega iz Nemačke u Rusiju, prekinuti su jer su SAD videle da postoji problem njihovog uticaja na Zapadnu Evropu, objašnjava Samardžić.
„Iz lojalnosti prema Americi i zbog nekih dugova iz prošlosti, države EU su prihvatile to. U zadnje vreme, evidentno je da se Nemačka eksplicitno opire tome, ranije je nevoljno prekinula taj odnos. Ona se opire tome i svojim delima, to jest zaključivanjem ugovora o ’Severnom toku 2‘, a sve više i retorički. To je kontekst na koji dobro naleže namera nove Vlade Austrije da ne sluša izričito Brisel i Vašington u onome što oni traže, a to je opstanak sankcija i zatezanje odnosa sa Rusima, i da radi na jednoj povećanoj saradnji“, kaže Samardžić.
Premda važi za stabilnu državu, Austrija nema velikog uticaja ni u politici, niti u ekonomiji EU, naglašava on, ali ona u miljeu koji je Nemačka već stvorila može da doprinese normalizaciji odnosa između Rusije i EU.
Iako, prema njegovom mišljenju, unutar EU ne postoji blok država koje bi mogle da sačinjavaju „prorusku koaliciju“, dovoljno je da Nemačka, u poslednjih deset godina najuticajnija članica Unije, bude zainteresovana za normalizaciju odnosa između Istoka i Zapada, kaže Samardžić, a i njoj znači da se još neka zemlja zalaže za isto to.
„Ove druge zemlje su oportunističke, kao što je, recimo, Francuska ili neke druge uticajnije zemlje unutar EU, jer one već decenijama ne vode svoju politiku. Dobra okolnost u ovom kontekstu je da je Britanija izašla iz EU, jer ona je bila najveći protivnik te saradnje i tradicionalno ima veoma loše odnose sa Rusijom. Poslednjih decenija ona je postala saradnik ili, štaviše, pion SAD u celokupnoj evropskoj politici, a pre svega prema Rusiji. Loša okolnost je što zemlje Istočne Evrope, nove članice, pribaltičke zemlje i Poljska, pre svega, prema Rusiji imaju strašno negativan odnos“, kaže Samardžić.
Članice Unije na istoku Evrope u geopolitičkom smislu nemaju poverenja u Brisel i zajedničku evropsku spoljnu i bezbednosnu politiku, već se drže Sjedinjenih Država i NATO-a kao svojih zaštitnika, dodaje on.
Proces normalizacije odnosa između EU i Rusije neće ići lako, kaže Samardžić. O tom procesu prvo između sebe treba da se dogovore članice Unije, ali sada postoje nade da do toga može doći, zaključuje on.
A nadu da će se odnosi Rusije i EU normalizovati donosi upravo austrijska Slobodarska partija, čiji lideri osporavaju sankcije otkako su uvedene. Još od 2015. godine Štrahe skreće pažnju na činjenicu da austrijska ekonomija gubi oko milijardu evra godišnje zbog sankcija koje je EU nametnula Rusiji.
On je nekoliko puta za austrijske medije ponovio stav da Rusija nije agresor koji se širi ka granicama EU, aludirajući da je NATO taj koji svojom agresivnom politikom želi da opkoli Rusiju.
I Štrahe i drugi funkcioneri FPO-a više puta su posetili Moskvu u poslednjih nekoliko godina, a prošle godine FPO je potpisala memorandum o razumevanju sa Jedinstvenom Rusijom, vladajućom ruskom partijom.
