Uz cenu tog pomirenja u vidu stalnog američkog vojnog prisustva, priznanja nezavisnosti Kosova i značajnog distanciranja od Rusije. Ukratko i najpreciznije, reč je o američkoj naredbi da postupimo u skladu s njihovim interesom.
Zaokupljena ovom naredbom, srpska javnost uglavnom je propustila priliku da primeti da je, praktično istovremeno sa svojim izveštajem o Srbiji, Atlantski savet objavio još jedan izveštaj, pod naslovom „Opcije Zapada u multipolarnom svetu“, kroz koji nam je poručio upravo suprotno — da sada definitivno nije trenutak da postupamo po američkim naređenjima, zato što je vreme njihove svemoći nepovratno prošlo.
O ovom, neprimećenom izveštaju Atlantskog saveta o opcijama Zapada u multipolarnom svetu u „Novom Sputnjikovom poretku“ govorili su politikolog Aleksandar Pavić i Aleksandar Mitić, predsednik Centra za strateške alternative.
Izveštaj Atlantskog saveta konstatuje da je „tokom protekle tri decenije Zapad uživao potpunu premoć“, ali da „monopol Zapada na liderstvo, zbog uspona novih sila, više nije moguć“.
„Umesto da se Kina ili Rusija prilagode Zapadu, izgleda da će Zapad morati da se adaptira na svet koji sve više nije predvođen Zapadom… Nema povratka na posthladnoratovski poredak. Ponovno stvaranje poretka predvođenog Zapadom sve više deluje neverovatno…“
„Prošle nedelje bio sam na jednoj velikoj konferenciji o bezbednosti u Pragu i moj zaključak je da se zapadni stručnjaci, novinari, sadašnji i bivši zvaničnici, slažu u jednoj stvari — moć SAD je u opadanju. Takvu ocenu je izneo i bivši šef vojnog komiteta NATO-a Đampaolo di Paola, koji je rekao da Zapad želi da zadrži stari svetski poredak, ali da nije sposoban za to… Svi se slažu u oceni da posthladnoratovski poredak nestaje, ali nema saglasja po pitanju u kojoj se fazi njegovog nestajanja nalazimo“, kaže Mitić.
„Izgleda da se svuda, osim u Srbiji, unutar establišmenta može razgovarati o nadolazećem multipolarnom svetu. Još samo ovde vlada ta mantra da EU, to jest Zapad, nema alternativu“, komentariše Aleksandar Pavić. „A globalne promene postale su toliko očigledne da ni Atlantski savet ne može da ih ignoriše.“
S tim u vezi, Atlantski savet ocenjuje da uspon ekonomske moći Kine „dramatično preoblikuje svetsku politiku“.
„Centar svetske ekonomske aktivnosti pomerao se na Zapad vekovima, stvarajući osnovu za uspon Zapada. Od 2000. godine taj centar se ponovo pomera ka Istoku. Kao što je uspon Zapada u 18. veku doveo ostatak sveta pod njegovu vlast, tako i zaokret ka Istoku ne može a da ne izazove monumentalne geopolitičke posledice.“
Zapadni posmatrači, ukazuje Aleksandar Mitić, ocenjuju kinesku inicijativu „Pojas i put kao „geopolitičku, usredsređenu na podele unutar Evrope, oslonjenu na neliberalne režime, i remetilačku“.
„Zašto? Zato što Kina sve više uspeva da globalizaciju okrene u svoju korist. Tu nastaje problem za Zapad, koji je tokom 20. veka kreirao globalizaciju kakva mu je odgovarala, ali pojavila se Kina koja je prihvatila igru i sada ubrzano pobeđuje u njoj. Jasno je da iz takvih promena proističu i geopolitičke promene.“
„Snažniji evroazijski blok, koji predvode Rusija i Kina“, navodi dalje Atlantski savet, „naglasiće prelazak geopolitičke moći sa Zapada na Istok, ostvarujući viziju čuvenog britanskog geografa Halforda Makindera“, a njegova suštinska poruka je da će svetom upravljati onaj ko upravlja Evroazijom.
„Globalna moć se premešta u tom smeru. A nosioci dosadašnje zapadne moći pokušavaju da se s tim nose tako što izazivaju krize na Korejskom poluostrvu, u Južnokineskom moru, tu je i produženo američko vojno prisustvo u Avganistanu, koji je veoma bitno čvorište za Novi put svile, pa sve do pokušaja opstrukcije tog kineskog projekta na našim prostorima, gde Evropska komisija pokušava da omete izgradnju pruge Budimpešta-Beograd“, kaže Aleksandar Pavić. „I Zbignjev Bžežinski postao je slavan zahvaljujući sličnoj tezi da SAD ne smeju da dozvole da se na evroazijskom kopnu pojavi novi hegemon. I Zapad sve radi kako bi to sprečio.“
Atlantski savet ocenjuje da je s posthladnoratovskim poretkom zapadne dominacije Rusija raskinula 2014, a Kina 2016 godine, ali Aleksandar Mitić smatra da je sve počelo mnogo ranije.
„Početak raskida Kine i Rusije sa Zapadom otpočeo je 1999. godine NATO agresijom na Jugoslaviju. I Vladimir Putin i Si Đinping naučili su mnogo na ruševinama NATO bombi po Srbiji, tada su shvatili da Zapad i NATO neće prezati od kršenja međunarodnih normi kako bi zadržali dominaciju svog unipolarnog poretka…“
„Iako je rusko-kineska veza snažna, ona nije neraskidiva“, tvrdi Atlantski savet u svojoj analizi. Ali isto tako navodi i sasvim suprotno, da se „ne može isključiti dalje jačanje rusko-kineskih veza: pogoršanje u američko-kineskim odnosima moglo bi da gurne Peking u zagrljaj Moskve i da ih ujedini u otporu agresiji SAD. Putin je popularan među Kinezima i Kina se visoko uvažava u ruskoj javnosti.“
„Slabljenje rusko-kineske saradnje u korist približavanja Zapadu bilo bi kobna greška. I mislim da je ta mogućnost isključena pod sadašnjim rukovodstvima“, komentariše Pavić. „I Kina i Rusija naučili su lekcije iz prošlosti, da se američkim obećanjima ne može verovati, pa da se zarad tih obećanja raskida strateško partnerstvo Rusije i Kine.“
Atlantski savet navodi da se „mirna tranzicija“ globalne premoći dešava retko, dok s druge strane naglašavaju mogućnost izbijanja velikih međudržavnih sukoba.
Govoreći o zapadnim opcijama u postzapadnom svetu, ovaj tink-tenk navodi tri opcije: prva, igra čekanja, u kojoj se Zapad popravlja iznutra i čeka da se Kina i Rusija reformišu, pa da mu se pridruže; druga, „zavadi pa vladaj“ tako što će se Kina okrenuti protiv Rusije ili obrnuto; treća, stvaranje novog globalnog poretka u kojem će Kini i Rusiji biti priznata uloga koju zaslužuju, a biće žrtvovane zapadne, kako kažu, vrednosti, poput „odgovornosti za zaštitu“ u obliku „humanitarnih“ intervencija, a u korist većeg poštovanja nacionalnih suvereniteta.
Aleksandar Mitić smatra da je najizvesnija treća opcija, „stvaranje novog globalnog poretka u kojem će Zapad morati da traži kompromis, jer nema dugoročnog rešenja bez uvažavanja ruskih i kineskih strateških interesa i usklađivanja s njima“. I Aleksandar Pavić veruje da Amerika, u stanju u kojem se nalazi, više nije sposobna da bude svetski hegemon, „ali je baš zato i opasna, kao ranjena zver“.
„Opasni ljudi vode spoljnu politiku SAD i Velike Britanije. Dok god ta opcija ima prevlast, opasnost od izbijanja nekog sukoba je velika…“
