Dokon pop i goveda krsti, a dokone (evro)birokrate zabranjuju giros. U Grčkoj.
Skandal po sebi, ovih dana ozbiljno je uznemirio javnost u Grčkoj. „Genijalci“ iz Evropskog parlamenta i Evropske komisije ozbiljno razmatraju zabranu ne samo girosa, već i kebaba, i to u zemlji koja se, s pravom, naziva kolevkom civilizacije.
Pravila EU o fosfatima u jelima s mesom i obrazloženje EP i EK malo kome je jasno, ali siroti (i sve siromašniji) Grci sa zebnjom iščekuju period od 11. do 14. decembra kad se očekuje glasanje u Strazburu o (mogućoj) zabrani nacionalnog jela.
Osim saosećanja sa bratskom i vazda prijateljskom nacijom, Srbija bi, kao zemlja koja „ubrzanim koracima grabi ka civilizovanoj naciji naroda“ što bi rekli beli šovinisti/rasisti, i koja bi, već 2025. (ko živ ko mrtav) trebalo da uđe u EU, morala dobro da razmisli da li će u taj brak sa „dvadesetsedmoricom“ ući iz ljubavi ili iz računa.
Ako ljubav na usta ulazi, bojimo se da će to biti brak i bez ljubavi i bez računa. Kao kad se žrtva silovanja (daleko bilo) uda za siledžiju.
Jer, srpska kuhinja je mešavina orijentalne i srednjoevropske kuhinje, a orijentalni uticaji u ishrani Srba došli su upravo preko Grčke. Kojoj preti gastronomski genocid.
O zastupljenosti mesa i mesnih proizvoda u srpskoj kuhinji besmisleno je trošiti reči. Ko je ikad pokazao kakvom zalutalom strancu, veganu ili vegetarijancu, meni iz bilo kog restorana nacionalne kuhinje, bio je svedok zgražavanja na ivici padanja u nesvest.
Srećom po naciju osuđenu na mesožderstvo, evrobirokrate zasad nisu udarile na nemačku kuhinju tako da se 2025. kad „ubrzano & reformski“ uđemo u EU bar nećemo morati odreći kiselog kupusa i kolenica.
Međutim, ako se na Srbiju primeni novi „grčki scenario“, ostadosmo bez široke lepeze jela sa roštilja. Popularnog mešanog mesa. Plus, leskovačke mućkalice i još koječega.
Osim roštilja, kojem se, kao girosu, mogu pripisati evrobirokratska obrazloženja o fosfatima, Srbija bi mogla ostati i bez pečenja. Ako ni zbog čega drugog, „dobre evropske duše“ kojima ne smeta učešće u raznim „humanitarnim intervencijama“ sa stotinama hiljada ljudskih žrtava, osetljive su na prava životinja, pa bi se Srbi uskoro mogli odreći i omiljenog mitološkog bića — pragnjeta. I sastavnih mu delova.
Za neupućene, pragnje je pola prase, pola jagnje i viđa se isključivo na ovalima, mada u nekim kafanama u Srbiji ugostitelji pribegavaju „genetskom inženjeringu“ tako što prišiju polovinu praseta na polovinu jagnjeta i onda ovo mitološko biće ispeku na ražnju. Naravno, ostali bismo i bez ostalih životinja kojima se tradicionalno najviše obradujemo kad ih vidimo na ražnju. A stradali bi i razni surogati popularnog svinjokolja poput čvaraka, kavurme, sprže, pihtija…
Imajući u vidu „političku korektnost“ evrobirokratije, plus obrazloženja haških presuda Srbima u kojima se kontinuitet sa „zajedničkim zločinačkim poduhvatima“ pronalazi još od vremena cara Dušana, vrlo lako bismo mogli u raspevanoj Evropi Tota Kotunja ostati i bez Karađorđeve. Šnicle, naravno.
Jer, osim što se Karađorđu, koji je mačem i ognjem oslobađao Srbiju od Turaka, pripisuje da je bio „ideolog genocida u Srebrenici“, vožd Prvog srpskog ustanka se u Grčkoj, koja je danas izložena evropskom „gastronomskom genocidu“, slavi kao prvi oslobodilac Balkana od turske okupacije.
Kad se tome doda i činjenica da je Karađorđe Petrović bio osvedočeni rusofil, eto još jednog razloga da se sa jelovnika ukloni jedno od omiljenih srpskih nacionalnih jela.
U vreme postmoderne opsednutosti „zdravljem“ i posledičnim brojanjem kalorija u svakom obroku, Srbija bi lako mogla da ostane i bez nacionalnih jela u kojima nema mesa (sa fosfatom ili bez njega). Na udaru ove „nju ejdž“ makrobiotike prva bi se mogla naći „komplet lepinja“ — simbol užičkog i zlatiborskog kraja. Kao i razne kombinacije srpskih sendviča bez pretopa, recimo kombinacija sa kajmakom i duvan čvarcima.
Ukoliko EU sprovede „gastronomski genocid“ nad Grčkom, možda bi i Srbija morala da se u „procesu pridruživanja“ odrekne svih pobrojanih i još ponekih đakonija nacionalne kuhinje. U tom slučaju, Srbija bi na ulasku u EU bila onakva kakvom je doživljavaju evrobirokrate — siromašna, gola, bosa, i nadasve gladna.
