Koliko na kugli zemaljskoj više ništa nije isto i koliko samo Rusija žulja Ameriku! U najnovijem intervjuu zamenika pomoćnika američkog državnog sekretara Hojta Brajana Jija o politici SAD prema Srbiji i regionu, gotovo da nema rečenice u kojoj se Rusija ne proziva za sve i svašta.
„I dalje želimo da region bude uspešniji, stabilniji, bezbedniji i bolje integrisan u ostatak Evrope“, rekao je Hojt Ji i ocenio da je to bila politika SAD u protekle dve decenije i da će ona biti nastavljena.
Međutim, kao u dobro poznatoj pesmi, dođe neko treći da pomuti tu srpsko-evroatlantsku idilu, zavapio je Hojt Ji. Zato je narečeni intervju uglavnom prošao u pokušaju da prosvetli Srbiju kako od Rusije nema nikakve koristi, ali bi zato ta beskorisna ljubav mogla debelo da nam odmogne u ostvarivanju srpskih, odnosno, kako i sam reče, američkih i EU interesa. Za njega je to, valjda, isto.
Ali, kako je sugerisao američki gost, mediji su krivi. Nedovoljno su obaveštavali javnost Srbije o tome koliko nam Zapad znači. Tačnije, investicije i pomoć sa Zapada.
„Pomoć i investicije iz Rusije su u Srbiji beznačajne u poređenju sa pomoći i investicijama evropskih i američkih partnera“, reče pomoćnik zamenika državnog sekretara SAD, zadužen za naš region.
Pa što ne predočiste te informacije, gospodine Ji, imali ste priliku. Ili i nije slučajno što su zaobiđene, jer ako koza laže, rog ne laže.
Tako je, sumirajući rezultate na kraju prošle godine, zamenik šefa Delegacije EU u Srbiji Oskar Benedikt rekao da je EU glavni investitor u Srbiji. Investicije iz EU čine 82 odsto svih neto stranih investicija, koje su za prethodnih 15 godina dostigle 15 milijardi evra, precizirao je Benedikt.
Prema podacima ekonomskog odeljenja Ambasde SAD u Srbiji koji su izneti pre deset dana u Privrednoj komori Srbije, američke investicije su dostigle četiri milijarde dolara. Koliko i ruske. O njima je u junu govorio ambasador Rusije Aleksandar Čepurin.
„U ovom trenutku ukupne ruske investicije u Srbiji iznose više od četiri milijarde dolara. To su realne investicije“, rekao je Čepurin i još dodao da je Rusija stabilno na trećem mestu kao spoljnotrgovinski partner Srbije. Iza Italije i Nemačke.
Mada bi se moglo i postaviti pitanje zašto se u tim uporednim podacima EU tretira kao jedna država. Logično je da će biti najveći investitor kada je čini 28 ekonomski najrazvijenijih zemalja Evrope, pa je svako poređenje neumesno. Među njima ekonomski i na svaki način najjača Nemačka, u Srbiju je investirala 1,8 milijardi dolara, plus donirala oko 1,6 milijardi dolara podrške razvojnim projektima. Dakle, ukupno oko 3,4 milijarde.
Ili još konkretnije — umesto jedine cifre koju je Hojt Ji izneo da je prošle godine Rusija u Srbiju investirala 80 miliona dolara, a EU 1,5 milijardi, mnogo bi poštenije bilo reći da je jedna Rusija uložila 80 miliona, a 28 država zajedno 1,5 milijardi.
A o tome koliko država čiji je zvaničnik, ali i najveći broj onih iz EU treba još da ulažu u Srbiju, ne da bi sustigli Rusiju, nego da bi izašli iz „debelog“ minusa koji im knjižimo, nije lako za obračun. Makar samo da pokrpe ono što su razorili.
A tokom 78 dana intenzivnog NATO bombardovanja 1999. godine, naravno, bez odluke Saveta bezbednosti UN, (toliko o lekcijama Jija o vladavini prava i pravnoj državi), po računici tadašnjih srpskih vlasti, načinjena je materijalna šteta od 100 milijardi dolara. Na konferenciji za štampu 3. aprila 2001. godine, tadašnji predsednik SR Jugoslavije, Vojislav Koštunica, izjavio je da ukupna šteta iznosi 300 milijardi dolara. Pa neka je i 30 milijardi, kako je odmah posle bombardovanja izračunala grupa (opozicionih) ekonomista, ali učinjenu štetu na životnoj sredini i trajne posledice po zdravlje ljudi, praktično je nemoguće izmeriti.
Tek pre mesec dana država je odlučila da podrži formiranje koordinacionog tela sastavljenog od stručnjaka koji treba da istraže posledice bombardovanja, pogotovo onog sa osiromašenim uranijumom po životnu okolinu i zdravlje ljudi. A onda bi, na osnovu toga, kako je najavljeno, trebalo da uslede i tužbe protiv pojedinih zemalja NATO-a.
A šta tek reći o nenadoknadivom gubitku 2.500 života, od kojih su 557 bili civili, naravno i deca. Nije sve u parama, gospodine Ji. Ima nešto i u onoj ljubavi sa početka teksta koja se parama ne kupuje.
