Posle čuđenja, sledi logično pitanje prosečnog potrošača u Srbiji — zašto uvozimo svinjsko meso kada ga, ako ne za neki veći izvoz, imamo makar za sopstvene potrebe. Taj, naizgled, paradoks, podstiče i priča o dolasku velikog nemačkog proizvođača svinja i svinjskog mesa „Tenisa“ u Srbiju, koji kao prepoznatljiv brend, kako reče ministar poljoprivrede Branislav Nedimović u intervjuu za Sputnjik, treba da obezbedi plasman naše svinjetine na inostrano tržište.
I kao i obično, kada se potegne bilo koja poljoprivredna tema, ona se završi se konstatacijom o njenom dugotrajnom sunovratu iz kojeg se teško izlazi na zelenu granu, o čemu najbolje govore podaci. Tako smo 1986/7. godine izvezli svinjsko meso u vrednosti od 762 miliona dolara, za razliku od sadašnjih 15,2 miliona dolara, odnosno 13 miliona evra.
Podaci Republičkog zavoda za statistiku za period maj-jun ove godine pokazuju da je izvoz smrznutog i svežeg svinjskog mesa bio vredan 9,4 miliona evra, dok smo u isto vreme uvezli smrznuto meso koje smo platili čak 25,1 milion evra. U Privrednoj komori kažu da je uvoz sada već skoro za trećinu veći.
A prošle godine smo, prema rečima našeg stručnjaka za poljoprivredu Branislava Gulana, uvezli 330.000 živih svinja i 38.000 tona svinjskog mesa treće kategorije.
Na pitanje Sputnjika zašto Srbija sa tradicijom uzgoja svinja i sa kvalitetnim svinjskim mesom uvozi, odgovor je, kaže, u liberalizaciji tržišta. Prerađivačima se više isplati da uvezu po nižoj ceni od domaće i to uglavnom bude zamrznuto meso slabog kvaliteta, kojem je cena još niža kako se primiče isteku roka trajanja koji je u EU pola godine, napominje Gulan. To meso završi u prerađevinama.
Mršav rezultat ove kao i niza prethodnih godina je, u stvari, plaćanje ceha liberalizaciji tržišta, ali i naopako shvaćenoj privatizaciji koja je tekla po sistemu: „Važno je prodati, pa kako ispadne“. Ostali smo, praktično, bez poljoprivrednih firmi i gazdinstava koje zaokružuju ceo lanac proizvodnje od njive do trpeze, a jedino tako sa prerađevinom kao finalnim proizvodom može da se računa na zaradu koja omogućava i dalja ulaganja.
Stručnjak za svinjarstvo sa Katedre za stočarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu prof. dr Vitomir Vidović za Sputnjik objašnjava da je u tom poslu zarada zagarantovana samo ako imate svoje njive, svoju stoku, svoje klanice, odnosno prerađivačke kapacitete i prodavnice.
On ukazuje na primer Danske koja godišnje proizvede 32 miliona svinja, u odnosu na naših oko tri miliona, maksimum pet ako računamo i one za sopstvene potrebe. U Danskoj su se uzgajivači svinja, međutim, udružili i uložili u sopstvenu klanicu kako ne bi prodavali primarni proizvod za male pare.
Podseća da su i kod nas nekada funkcionisali kombinati poput Mitrosa koji je imao preko 21.000 kooperanata, a sad, kaže, ima samo kancelariju sa četiri zaposlena u Beču i nijednog kooperanta. Sa Karneksom kaže, ista priča, a imao ih je 12.000. Ili proizvodimo svinje, a nemamo prerađivačke kapacitete, ili klaničari nemaju svoju proizvodnju stoke, odnosno kooperante. Otuda mršava zarada prvih poskupljuje proizvod, pa se klaničari opredeljuju za uvoz jeftinijih svinja iz Evropske unije koja ima 50 miliona komada viška. Zbog embarga i zatvorenog ruskog tržišta za poljoprivredne proizvode EU, evropsko tržište je preplavila jeftina svinjetina od koje smo se do 1. januara ove godine branili prelevmanima, posebnim taksama na uvoz tog mesa, koje smo ipak morali da ukinemo.
I sigurno je da će uvoza biti dok god je cenom konkurentniji i dok je vrednost naše proizvodnje po hektaru neuporediva u odnosu na razvijene poljoprivredne zemlje.
U Srbiji je to između 800 i 1.000 evra po hektaru, u Danskoj 16.500 evra, u Austriji 14.800 evra. U Holandiji, koja je kao Vojvodina sa Mačvom, a proizvodi oko 32 miliona svinja, ona iznosi čak 17.600 evra, napominje Vidović.
Osnovno je, objašnjava taj stručnjak za svinjarstvo, ulaganje u prerađivačke kapacitete, jer tu paritet u novcu ide od jedan prema tri do čak jedan prema 12.
„Jedan kilogram paštete vredi pet do sedam kilograma svinje žive vage. A u pašteti meso samo zamiriše, ima ga 10 odsto. Tu se napravi zarada. Tu je paritet jedan prema 12“, ilustruje Vidović.
Primarnom proizvodnjom se, praktično, bavi samo onaj ko mora, jer se u njoj novac okrene samo jednom godišnje. Zato vrednost naše proizvodnje ne prelazi hiljadu evra po hektaru. Ali kada koljete svinje nedeljno okrenete novac. Ko ima sve od njive do trpeze u proseku 50 puta godišnje okrene pare, ukazuje profesor Poljoprivrednog fakulteta.
On podseća da Srbija ima 5,2 miliona hektara zemlje, od kojih 3,8 u Vojvodini. Milion hektara bi trebalo da bude integrisano po sistemu od njive do trpeze preko objedinjenog sistema klanica, sve do prodaje i izvoza, kaže Vidović za Sputnjik.
