Ministar poljoprivrede Branislav Nedimović ovih dana je najavio da se radi procena zahteva kompanije „Tenis“ za proizvodnju svinjskog mesa za ulaganje u Sečnju, pošto su mu već odobrena dva projekta u Zrenjaninu i Kikindi, koja podrazumevaju i zakup 2.420 hektara zemlje na 30 godina.
Na taj način opet je podgrejao priču koja traje nepune tri godine o dolasku nemačkog giganta, čija realizacija bi, po rečima ministra, trebalo da krene u novembru, kada i gradnja farmi svinja, a potom i klanica kompanije čiji je vlasnik Klemens Tenis.
Šta će „Tenis“ dati Srbiji, a šta Srbija „Tenisu“ pitanje je koje među pozanavaocima svinjarstva stoji sve ovo vreme. A poznavalaca ima, jer Srbija je još od vremena kneza Miloša svoju tadašnju celu privredu, a do pre 20 godina stočarstvo, zasnivala upravo na izvozu svinja i svinjetine.
I danas je to okosnica naše stočarske proizvodnje, ali ono je kao i sve u Srbiji od devedesetih godina naovamo, samo tonulo. Stočarska proizvodnja nam je na nivou one iz 1910. godine.
Može li „Tenis“ tu nešto da preokrene sa 65.000 tovljenika godišnje, koliko bi isporučivalo njegovih 20 farmi, kako je to navedeno u svojevremeno u potpisanom memorandumu o razumevanju?
Srbija je, po rečima našeg stručnjaka za poljoprivredu Branislava Gulana, prošle godine registrovala proizvodnju od 3,2 miliona svinja, a ukupna sa onim što domaćinstva proizvedu za sopstvene potrebe, iznosi oko pet miliona.
To je dovoljno za tržište Srbije, a nešto malo je otišlo u izvoz u Crnu Goru, Makedoniju i Rusiju, kaže za Sputnjik stručnjak za svinjarstvo sa Katedre za stočarstvo Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu prof. dr Vitomir Vidović. Po njegovoj oceni, potencijal Srbije je proizvodnja od 30 miliona svinja godišnje.
On podseća da smo 1986–1987. godine svinja i svinjskog mesa izvezli za 762 miliona dolara. Podaci Republičkpog zavoda za statistiku za period maj–juni ove godine pokazuju da je Srbija izvezla smrznutog i svežeg mesa u vrednosti od 9,4 miliona evra, od čega svežeg za 2,3 miliona, dok je u isto vreme uvoz 11.000 tona svežeg i smrznutog platila čak 25,1 milion evra.
Gulan za Sputnjik kaže da su klaničari prošle godine uvezli 38.000 tona mesa treće kategorije. Tako im je, kako objašnjava, jeftinije, pogotovo što u EU meso sme da bude zamrznuto najduže pola godine, pa im pred istek roka obore cenu. To onda završi u našim prerađevinama.
„Sadašnje stanje je posledica politike koju vode vlade od devedeste, pa na ovamo. I sve one praktično drže pod sankcijama srpsko svinjarstvo, jer nastojanjem da svinje vakcinišemo protiv kuge, možemo da ih proizvodimo praktično samo za srpsko tržište“, kaže Vidović.
On napominje da će „Tenis“, makar na početku, jer proizvodni ciklus traje tri godine, pre svega biti oslonjen na naše domaće proizvođače od kojih će otkupljivati svinje, tako da nekog vidnog povećanja proizvodnje neće biti.
Naš poznati stručnjak, koji je na pozive u više zemalja radio na podizanju reprocentara za proizvodnju svinja, a sada je angažovan na sličnom projektu u Vladivostoku gde za račun Rusije radi na onom koji će odgajati svinje za izvoz u Kinu, smatra da bi pre svega najveća dobrobit od „Tenisa“ bilo upravo ukidanje vakcinacije. Zbog toga nam je zabranjen izvoz svinjskog mesa u EU.
Uprkos tome što je „Tenis“ već bio dobio zemlju kod Zrenjanina u zakup, u junu je opet do kraja godine produžena mera vakcinacije. A to, praktično znači da izvoza u EU, koja zabranjuje uvoz mesa od vakcinisanih svinja, neće biti ni u naredne tri i po godine. Jer treba da prođe tri godine po njenom ukidanju, odnosno jedan proizvodni ciklus, da se dobije „čisto“ nevakcinisano meso.
Ta mera jedino kod nas uspešno odoleva. Hrvati su je, kaže Vidović, napustili pre devet godina, a na pitanje zašto je to tako, on odgovara: zbog jakog veterinarsko-političko-farmacutskog lobija koji neće da se odrekne nemalih sredstava koja svake godine dobija na račun vakcinacije.
On podseća da je Klemens Tenis najavio da je uslov za pokretanje proizvodnje dobijanje izvoznih dozvola, a to znači prestanak vakcinacija svinja.
Znači, neki vidniji pomaci se mogu očekivati tek na duge staze.
Na pitanje kakve su šanse da „Tenis“ izvozi na rusko i tržište Dalekog istoka i da li će moći da koristi Sporazum o slobodnoj trgovini koji imamo sa Rusijom, on kaže da će to sigurno koristiti.
„Ali Rusija je ozbiljna država, ona će do 2020. godine imati 65 do 70 odsto odsto mesa iz sopstvene proizvodnje. Onih 30 odsto će doći iz trgovine kao što dolazi sada iz Brazila, Španije…“, napominje Vidović. On podseća da „Tenis“ već ima fabriku u Rusiji sa 700.000 tovljenika. Ali, nije, kaže, otišao tamo da to razvija, jer ne bi dobio ono što je ovde, prvenstveno zemlju u zakup.
Gde će onda plasirati robu? Na to pitanje Vidović ukazuje na Aziju, koja nije samo Kina i gde živi 68 odsto svetske populacije.
„Procena je da će 2050. godine 83 odsto ljudi živeti u Aziji. Rusija će im izvoziti. Sada radimo jedan projekat kod Vladivostoka gde će biti 24.000 krmača, koje će dati 20.000 nazimica, a one šest miliona prasadi za Kineze koji će ih potom toviti“, objašnjava Vidović.
To potvrđuju i podaci Udruženja za stočarstvo PKS, dostavljeni Sputnjiku. Svetska proizvodnja svinjskog mesa bi do kraja ove godine trebalo da poraste jedan odsto i dostigne 111 miliona tona, prvenstveno zbog porasta kineskog uvoza, ali i zbog većih performansi u SAD, Rusiji i Brazilu.
Kina je najveći proizvođač svinjskog mesa u svetu u odnosu na drugoplasiranu Evropsku uniju. Iako obuhvata više od pola svetske proizvodnje, najmnogoljudnija država sveta je ujedno i najveći uvoznik svinjetine. Kineski uvoz je značajno porastao u poslednjih nekoliko godina, a najveći snabdevači su EU i SAD. Kina nastoji da smanji zavisnost od uvoza, a Japan, Južna Koreja i Filipini takođe dobijaju na značaju kao destinacija za svinjetinu iz Evrope i SAD. Očekuje se da globalna trgovina u ovoj godini poraste 5 odsto, prvenstveno zbog istorijski visoke tražnje u Kini.
S obzirom na sve to, kakva je računica „Tenisa“ sa Srbijom i šta će od toga imati domaći proizvođači?
Na to pitanje u PKS-u za Sputnjik kažu da je „vrlo nezahvalno da pričaju bilo šta o tome kada o ’Tenisu‘ nemaju još nikakvu informaciju da je registrovao bilo šta“. Sve što znamo, znamo iz medija, kažu u Udruženju za stočarstvo.
Na isto pitanje Vidović odgovara da će se „neki seljaci spasiti i postati veliki, a veliki broj će nestati“. „Tenis“ će biti na dobitku jer će imati jeftinu svinju, svoje klanice i maloprodaju i okretaće novac jednom nedeljno.
To će činiti osnovnu i najvažniju razliku između njega i ogromnog broja naših proizvođača svinja koji su ostali samo na primarnoj proizvodnji gde se novac okrene jednom godišnje i gde nema zarade.
Naši farmeri će raditi za „Tenis“ i dalje tu primarnu proizvodnju i dalje će imati cenu kakvu imaju danas. A bez sopstvene klanice i prerade nema zarade ni daljih ulaganja, objašnjava Vidović.
Zato, kako navodi, mi imamo proizvodnju koja u poljoprivredi vredi nepunih hiljadu evra po hektaru. A to je, napominje, ključno. Danska ima 16.500 evra, Austrija 14.800 evra, a Holandija koja uvozu stočnu hranu, koja je kao Vojvodina sa Mačvom, ima 17.600 evra po hektaru.
„Ovako kako se sada radi, trebaće nam 60 godina da stignemo na 5.000 evra vrednosti poljoprivredne proizvodnje po hektaru. To je sporo, to znači da će naši ljudi postati kolonijalni radnici, imaće samo radno odelo i pidžamu“, slikovito objašnjava za Sputnjik naš poznati stručnjak za svinjarstvo.
