Da je pitanje zakupa državnog poljoprivrednog zemljišta na 30 godina ono koje ne može, a da ne unese zebnju među seljake, bio je očigledno svestan i ministar poljoprivrede. Zato je govoreći o javnom pozivu za zakup zemljišta već na startu rekao da sva poljoprivredna gazdinstva koja se registruju kao pravna lica imaju pravo da konkurišu, ali i da mali poljoprivredni proizvođači nemaju razloga za strah. Više neće biti moguće zloupotrebe pri davanju zemljišta pod zakup, što je postojalo u slučaju prečeg prava zakupa, utešio ih je ministar Branislav Nedimović.
Strah poljoprivrednika, međutim, podstiče mnogo više to što će, prema njihovoj oceni, malo njih imati dovoljno para da se upuste u takvu utakmicu sa jačima. Jer uslov za dobijanje zemlje u zakup je da vam investicioni program odobri lokalna samouprava koja u zakup i daje 30 odsto državne zemlje. A ulaganja moraju biti najmanje 3.000 evra po hektaru, od čega minimum ulaganja u prerađivačke kapacitete iznosi 500 evra po hektaru, odnosno najmanje 500.000 evra ukupne investicije u periodu od tri godine od dana početka ulaganja.
U prvoj godini mora biti realizovano najmanje 30 odsto investicije. Izuzetak su opštine koje imaju manje od 1.000 hektara poljoprivrednog zemljišta. U njima ukupan iznos investicija ne može biti manji od 500.000 evra. Verovatno ima i onih koji misle kao Nedimović da investicija od 500.000 evra u bilo koji deo koji se tiče prerade, nije velika. Verovatno i nije za, na primer, nemački „Tenis“ koji je zainteresovan za zakup zemljišta, kako reče ministar RTS-u. Sigurno to nisu neke pare ni za srpske veleposednike, veliku četvorku koja gazduje vojvođanskim njivama — Midoraga Kostića, Petra Matijevića, Miroslava Miškovića i Đorđa Nicovića. Prema nezvaničnim podacima, jer zvaničnih nema, oni zajedno imaju oko 100.000 hektara što u vlasništvu, što pod zakup, u Vojvodini koja ima oko 200.000 hektara zemlje u društvenoj svojini.
Oni, praktično, diktiraju tempo koji mali poljoprivredni proizvođači prate sa mukom, ili odustaju dajući svoju zemlju pod rentu. Više im se, kažu pojedini, isplati da ne obrađuju zemlju i životare od rente, nego da se muče i prave gubitke jer im je proizvod po količini, pa tako i ceni, nekonkurentan velikima.
„Neće se to dobro odraziti na prosečne poljoprivredne proizvođače, jer ovi koji dolaze spolja da uzmu zemlju u zakup i ulože nešto novca, imaju novaca, a mi nemamo i to je najveći problem“, kaže za Sputnjik poljoprivrednik iz Čeneja Svetozar Murgaški.
Murgaški koji ima 13,5 jutara zemlje (oko devet hektara) kaže da je država napravila promašaj. Trebalo je da odredi koliki posed jedan čovek maksimalno može da ima, kao što je to urađeno u Nemačkoj. Umesto toga dozvolila je da ovi veliki pokupuju po između 20 i 30 hiljada hektara, što, smatra on, nije na svom mestu. Na pitanje kako bi trebalo regulisati davanje zemlje u zakup, Murgaški kaže da to ne bi trebalo da bud dozvoljeno strancima.
„Ne može stranac da uzima zemlju u zakup, samo naši ljudi. I omogućiti im neke kredite ko hoće da radi, ali ne treba da nam postavljaju uslove o prerađivačkim kapacitetima, klanicama, mlekarama. To je nemoguće. Ogromne pare treba uložiti da bi se napravila mini mlekara, mini klanica. Ja se slažem da je to lepa stvar, imati i jedno i drugo, ali to je nemoguće“, kaže poljoprivrednik iz Čeneja kod Novog Sada. On upozorava da nije dobro da stranac može da dođe do srpske zemlje samo tako što će ovde registrovati firmu.
„Trebalo je da uvedu da stranac ima prebivalište bar 10 godina kod nas. Onda je to nešto drugo“, kaže Murgaški.
Srbija ima oko 830.000 hektara državne svojine, ali se poljoprivrednim zemljištem može smatrati oko 400.000 hektara. U situaciji kada je prosečan poljoprivredni posed u Vojvodini oko osam, devet hektara, a u centralnoj Srbiji oko pet, a u EU 21 hektar, zvuči neverovatno da od naših najvećih zemljoposednika nema većih u Evropi, kako tvrdi Milan Prostran.
taj poznati agroekonomski analitičar za Sputnjik kaže da se protiv ovakvog rešenja o zakupu zemljišta, verovatno ne bune tajkuni.
„Imate tih sedam, osam tajkuna koji imaju zemlje kao nijedan latifundista u Latinskoj Americi, a u Evropi da ne spominjem“, dodaje on, ali se i pita da li će oni biti zainteresovani da ulažu pored tolike zemlje koju imaju. On ne spori da je država loš gazda poljoprivrednog zemljišta, na šta upozorava godinama, ali isto tako smatra i da zakon o poljoprivrednom zemljištu, gde je pitanje zakupa jedno od najvažnijih, mora da proistekne iz agrarne politike koja treba da ima jasne ciljeve o tome šta Srbija hoće u toj oblasti.
„To državne zemlje što ima trebalo bi davati na korišćenje malim i srednjim farmerima da bi se povećala njihova konkurentnost. Da sam država napravio bih sistem i kriterijume da se njima uz određene uslove podeli do 20 hektara da se porodična gazdinstva bave nekom poljoprivrednom proizvodnjom“, kaže Prostran.
On je upozorio i da davanje zemlje u zakup na 30 godina praktično znači njeno otuđenje. Kaže i da je nezavršeni postupak restitucije još jedan problem koji komplikuje davanje zemlje u zakup, jer se pod državnom svojinom vodi i još nevraćeno, po raznim osnovama, oduzeto privatno poljoprivredno zemljište.
Sagovornici Sputnjika nisu mogli da prognoziraju gde ovo sve može da odvede. Tek, mnoge je neprijatno iznenadila ovogodišnja statistika da smo od izvoza sezonskog voća i povrća zaradili, ali ne mnogo više nego što smo dali za njegov uvoz. Kapital ne brine za patriotizam. Ako se biznismenima u poljoprivredi više isplati da izvezu — izvešće, bez obzira na to kako se to održava na prehrambenu stabilnost zemlje. A na kraju, zašto brinemo kako da se odbranimo od obaveze da od 1. septembra dopustimo državljanima EU zemalja da kupuju naše oranice. Pa to im je, takoreći, već omogućeno zakupom poljoprivrednog zemljišta na 30 godina. Dovoljno je samo da ovde osnuju firmu da bi mogli da konkurišu.
