Džaba je sada raspredati zašto i kako je Srbija — odnosno tadašnji potpredsednik vlade Božidar Đelić — stavio paraf na Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa EU, koji nas obavezuje da zakonom omogućimo prodaju zemlje državljanima Unije pre nego što uđemo u EU. Obavezali smo se da to ispunimo četiri godine po stupanju SSP na snagu. Dakle, od 1. septembra 2017.
Onim mlađim članicama EU to je prolongirano na sedam godina od ulaska u Uniju, pa potom još najmanje tri godine. Kako kome. Poljacima u startu 12 godina. I taj proces još nije završen. Većina od onih 15 starih članica EU ima restriktivne odredbe o pitanju prodaje zemlje strancima. Sa čim će Srbija u zakon i kakva je praksa ne samo u EU nego i u svetu, u ponedeljak je bilo reči na skupu koji je organizovao Institut za evropske studije. Sociolog Srđan Šljukić sa novosadskog Filozofskog fakulteta ukazao je da je reč o pitanju koje izaziva dileme i probleme širom sveta, od Evrope, preko Afrike i Južne Amerike, do Australije i Novog Zelanda, gde Kinezi redom kupuju zemlju.
Normativna rešenja su različita. Tako je na primer u Južnoafričkoj Republici prodaja zabranjena, a dozvoljen samo zakup na 50 godina najviše. U slučaju da je kupljena zemlja koja je od strateškog značaja, nema ni zakupa, nego mora da bude vraćena. Koji su argumenti za prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima i protiv nje? Za prodaju su ekonomski. Odnosno, povećana produktivnost u poljoprivredi, dostupnost kapitala, tehnologije i znanja u proizvodnji, investicije, zapošljavanje. Druga grupa argumenata „za“ poziva se na pravne principe. Ako je EU jedinstven prostor i tržište, onda svi građani zemalja-članica treba da imaju jednaka prava, pa i da kupuju zemlju gde hoće. U suprotnom, reč je o diskriminaciji, smatraju u EU.
Argumenti protiv toga su da je to udar na lokalne poljoprivrednike, ali i na potrošače, jer onaj ko ima veliku produkciju, plasiraće je u inostranstvo, što ugrožava prehrambenu sigurnost zemlje. Opasnost je i degradiranje zemljišta zbog prekomerne upotrebe hemijskih sredstava. Rizik za nacionalnu bezbednost može da bude ako je reč o prodaji zemljišta strancima u posebno osetljivim, pogotovo graničnim područjima. Nije svejedno ko je vlasnik takvog zemljišta. Na kraju, zemlja ima i kulturni značaj jer predstavlja i pitanje identiteta, objasnio je novosadski sociolog. Kada se jednom proda, zemlju je teško vratiti, reč je o ograničenom resursu, upozorio je Šljukić. Ili što bi rekli naši stari — zemlja leba ne jede. Ili — zemlja se ne prodaje. Tako je makar kazivalo nataloženo iskustvo generacija na ovim trusnim područjima. Ali šta sada kada je parafiran papir koji je više ličio na ponudu EU po sistemu „uzmi ili ostavi“? Kakav nam je manevarski prostor?
Šljukić ukazuje na restriktivne odredbe kakve imaju Francuska, Holandija, Austrija i Nemačka, ocenivši da je to dobar recept. Za prodaju zemlje strancima, odnosno državljanima drugih država EU, potrebno je odobrenje državnog organa koji procenjuje da li je to u skladu sa ciljevima sopstvene agrarne politike. A nove članice EU su se trudile da zakomplikuju priču o prodaji zemlje. Mađari su doneli zakon prema kome nepoljoprivrednici mogu maksimalno da kupe jedan hektar, odredili su maksimum za poljoprivrednike koji bi da kupe zemlju, ali i da pravo preče kupovine ima država. Praktično su onemogućili prodaju poljoprivrednog zemljišta.
Rumuni su ušli u prodaju i deset odsto je završilo u rukama stranaca, da bi onda i oni uveli pravo preče kupovine i da je obavezno da kupac nastavi da se bavi poljoprivredom. Slovenci su odredili da se zemlja može otuđiti samo aukcijom, a kupac mora da nastavi poljoprivrednu proizvodnju… I tako redom.
Da pitanje prodaje zemlje i dalje izaziva dileme i podozrenje, ukazuje analiza Generalnog direktorata EU iz 2015, kojom je konstatovan grabež za zemljom jer je hektar u novim članicama zemalja Istočne Evrope bio nekoliko puta jeftiniji nego na Zapadu EU. Zato su preporučili da se članicama dâ veća sloboda za uređenje tog pitanja, ocenivši restrikcije opravdanim, napomenuo je Šljukić. Čak su od Evropskog suda pravde zatražili da bude fleksibilniji kada tumači slobodu kretanja kapitala u EU. Takva preporuka, ali i različita zakonska rešenja sa ograničenjima, očigledno da ostavljaju prostor i Srbiji kada bude zakonski uređivala ovo pitanje. Kada i kako, nadležni se još ne oglašavaju, osim jedne šture najave ministra poljoprivrede da će ograničenja biti.
A u raspravi je pre svega preovladala ocena da je pitanje prodaje zemlje strancima koliko ekonomsko, toliko i pravno, sociološko i pitanje od nacionalnog značaja jer su zemljište i ljudi dva najvažnija resursa za svaku državu. Ukazano je da evropski farmer u proseku godišnje dobije više od 400 evra subvencija iz agrarnog budžeta, za razliku od našeg seljaka koji u te svrhe primi u proseku tek 25 evra. Nema naš seljak nikakvu šansu u takvom odnosu snaga i po dolasku stranca u komšiluk vrlo brzo bi prodao i to zemlje što ima. Bio bi puki nadničar za sitnu paru.
Da je to i pitanje nacionalne bezbednosti i da je tako uvek bilo, ilustrovano je podatkom da je Kraljevina SHS 1919. donela agrarnu reformu udarivši na veleposednike na severu Srbije, koju su mahom činili Nemci i Mađari. Može li i danas biti svejedno ko su najveći posednici naše zemlje, pogotovo u pograničnim delovima, pitali su na skupu i ukazali da već imamo razloga za strah.
Danas su veleposednici u Vojvodini četiri čoveka. Dok je u društvenom vlasništvu 200.000 hektara, Miodrag Kostić, Petar Matijević, Miroslav Mišković i Đorđe Nicović zajedno imaju oko 100.000 hektara. Po nezvaničnim podacima, jer zvaničnih nema. Kako su i sami konstatovali, to je za njih kapital koji po logici biznisa mogu da prodaju uvek kada im za to bude ponuđena dobra cena. A nju, pre svega, mogu da ponude stranci. Olakšali su im posao pošto su, kako je ocenjeno, ukrupnili posede, pa bi potencijalni kupac kucao na jednu adresu. Da je opasnost realna, ukazuju i zbog izjave Matijevića i Kostića da su odustali od trke za kupovinu PKB-a, jer ne bi izdržali jaku konkurenciju. A takva je samo strana. Da li to znači da je PKB nekom već obećan, pitali su se učesnici u raspravi.
Primiče se 1. septembar, do kada bi i zakonski trebalo da omogućimo prodaju zemlje državljanima EU, a o tome nema ni elementarne informacije, a kamoli argumentovane rasprave. S obzirom na praksu EU o tom pitanju, realan pravac i za Srbiju trebalo bi da bude uvođenje restrikcija, jer to nije samo ekonomsko, nego i socijalno, posebno i nacionalno pitanje, zaključio je domaćin skupa Miša Đurković iz Instituta za evropske studije. Da, kako reče, sprečimo neograničenu prodaju zemlje. Tačnije, da spasavamo šta se spasiti može.
