Već smo odavno pobrojali sve pokazatelje lošeg stanja u srpskoj poljoprivredi koja nas je održala u najtežim vremenima i dospela dotle da joj sada hitno treba infuzija kako bi preživela. Žalopojke su se čule i na nedavnom skupu stručnjaka za agrar u Vršcu gde je ko zna koji put konstatovano loše stanje. Sveobuhvatne dugoročne mere, koje bi trebalo preduzeti, kao i one hitne, nikako da dođu valjano na dnevni red. Verovatno i zato što smo od 2000. godine dočekali i trinaestog ministra poljoprivrede. Ništa čestito ni ne započnu, a ono „Jovo nanovo“.
Na pitanje Sputnjika koja je to mera koja bi dala sigurnost seljacima da se upuste u proizvodnju bez zebnje da bi sledeće godine mogli da plasiraju svoj proizvod, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu Miladin Ševarlić kaže da je to povećanje agrarnog budžeta.
„Povećanja agrarnog budžeta može i mora biti. Ukoliko Srbija ne bude povećala agrarni budžet, koji je između dva i tri odsto ukupnog budžeta, umesto najmanje pet odsto, imaćemo situaciju da nas tuđa kutlača hrani“, kaže naš poznati agroekonomista.
Vraćanje agrarnog budžeta na minimum od pet odsto ukupnog budžeta je, podseća, obaveza propisana zakonom o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju iz 2006. godine. Zato, smatra on, poljoprivrednicima treba nadomestiti ono koliko su oštećeni u prethodnim godinama kada zakon nije poštovan. Prema njegovoj proceni, za protekle četiri godine zakinut im je jedan godišnji agrarni budžet. U takvim uslovima poljoprivreda na globalizovanom i liberalizovanom tržištu, a naše je dostupno svim uvoznicima i proizvođačima iz inostranstva, ne može da bude konkurentna, ističe Ševarlić.
Koliko je proizvod našeg poljoprivrednog proizvođača nekonkurentan jasno je iz podatka da najrazvijeniji, na primer Švajcarska i Japan, imaju 78 odsto učešće agrarnog budžeta u troškovima poljoprivredne proizvodnje. Mi imamo oko 30 evra po hektaru, u Švajcarskoj je to 3.150 švajcarskih franaka po hektaru i to u područjima koja imaju 20 odsto niži dohodak u odnosu na prosek Švajcarske. U Austriji voćari imaju 900 evra subvencija po hektaru, a povrtari 600 evra po hektaru.
Za razliku od naših dva odsto agrarnog budžeta, u strukturi budžeta EU za period od 2014. do 2020. godine on iznosi 38 odsto i to je značajno manje nego u prethodnom periodu kada je iznosio polovinu ukupnog budžeta Unije. To smanjenje je bilo posledica opšte finansijske krize koja je svet zahvatila 2007. godine, ali i zbog toga što imaju daleko veću podršku merama ruralne politike i razvoja delatnosti oko gazdinstva, kao što su seoski turizam i narodna radinost.
Zato Ševarlić vraćanje agrarnog budžeta vidi kao jednu od hitnih mera koje treba preduzeti na unutrašnjem planu. Dugoročno gledano, one na spoljnom planu imaju daleko veći uticaj, a prva, smatra on, treba da bude zabrana prodaje svih prirodnih resursa stranim investitorima, uključujući zemljište, vode i šume. Pogotovo, dodaje, ne treba dozvoliti prodaju državnog poljoprivrednog zemljišta, jer je to jedini resurs sa kojim država koliko-toliko može da utiče na setvenu strukturu i obezbeđenje strateški najznačajnijih proizvoda za prehrambenu sigurnost stanovništva.
Dalje, navodi on, treba opstati na poziciji zabrane uvoza, uzgoja, prerade i prometa genetički modifikovanih organizama (GMO) i proizvoda od njih.
Treba iskoristiti to što je Srbija jedna od tri države u svetu koja ima takav zakon koji omogućavaju da se svi proizvodi iz Srbije mogu plasirati u inostranstvo pod robnom markom „bez GMO“. Na taj način će, ne samo ti proizvodi, nego i cela Srbija biti prepoznata, napominje Ševarlić.
Navodi, takođe, da nacionalnu strategiju za poljoprivredu i ruralni razvoj treba operacionalizovati, odnosno doneti dva nacionalna programa, jedan za poljoprivredu, drugi za ruralni razvoj. Ako nemate nacionalne programe ne možete da kontrolišete nijedno ministarstvo da li realizuje koncept mera agrarne i ruralne politike, podseća on.
Ukazao je i na potrebu da država podstakne razvoj zadružnog sektora koji je u proteklim decenijama uništen. Praktično 628.000 porodičnih poljoprivrednih gazdinstava bez podrške zadruga ne može da opstane, a kamoli da bude konkurentno.
„Država umesto da subvencioniše investitore, neke sa čak 20.000 evra po radnom mestu, treba da sufinansira izgradnju 30 regionalnih otkupno-doradnih centara za plasman poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Onih otkupljenih i dorađenih, prerađenih i pripremljenih od strane proizvođača koji bi bili suvlasnici tih centara“, objašnjava Ševarlić.
Konstatujući da je poljoprivreda 21. veka bazirana na znanju, on je naglasio da Srbija ima više od 4.500 nezaposlenih poljoprivrednih inženjera, magistara, mastera, doktora nauka, a u isto vreme najnerazvijeniju poljoprivrednu savetodavnu službu u zemljama u okruženju.
„Da bi Srbija bila na nivou Hrvatske u kadrovskom smislu moramo povećati broj savetodavaca od tri do šest puta, a da bi bila na nivou takve službe u Sloveniji broj mora biti veći osam do 12 puta. Bez njihove podrške nije moguće održati takozvanu integralno kontrolisanu poljoprivrednu proizvodnju, posebne ne organsku“, istakao je on.
Najzad, kaže Ševarlić, Srbija treba da obelodani koliko iznose troškovi pridruživanja EU u sektoru agrara i zaštite životne sredine.
„Po mojoj proceni to je minimum 30 milijardi evra. Ili ćemo da nastavimo ovim putem, ili da primenimo strategiju koju je prošle godine donela Danska. Ona je propisala da će za narednih 25 godina njena celokupna poljoprivreda, koja je danas veoma industrijski razvijena, izvršiti konverziju u organsku poljoprivredu. Njihovi stručnjaci su napravili analizu koja je pokazala da su ekonomske i neekonomske posledice korišćenja savremenih procesa u poljoprivrednoj proizvodnji odnosno industrijskih metoda toliko nepovoljne da je mnogo jeftinije imati organsku proizvodnju i nju subvencionisati kako bi zaštitili zemljište, vodotokove, poljoprivredne proizvođače, zaštitili potrošače zdravstveno bezbednom hranom i omogućili daleko održiviji razvoj porodičnih poljoprivrednih gazdinstava“, zaključio je Ševralić.
