„Stop. Ne može dalje“, kaže nam na „mekom srpskom“ ozbiljno, pored rampe sa natpisom „Zabranjeno snimanje“. Ne pomažu legitimacije Sputnjika, najava dolaska na imejlu. Ne puštaju nas u zonu ograđenu i označenu kao mesto čišćenja.
I pre dolaska domaćina Bogdana Pilipčuka, rukovodioca projekta razminiranja „Ćuprija 1“, shvatili smo kako moramo da se ponašamo na ovom mestu, kao u vojnom logoru.
Ruski stručnjaci za humanitarno razminiranje u Srbiju dolaze od 2008. godine kada su od kasetnih NATO bombi očistili aerodrom u Nišu. Naredne godine počelo je i čišćenje Karađorđevog brda posle eksplozije u skladištu municije. Uništeno je čak 1300 tona eksplozivnih naprava.
Po dolasku u bazu deminera morali smo prvo da naučimo kako da se ponašamo u zoni punoj neeksplodiranih bombi i mina. Rusko-srpski odred čisti neobrađenu zemlju, šumu, vinograde i druge poljoprivredne površine, kako bi narod ovog kraja mogao ponovo da ih koristi. Dogovor je da se neeksplodirane mine čiste do dubine od 50 centimetara, ali otkopavaju ih i na većim dubinama, jer nailaze na bombe iz Drugog, pa čak i iz Prvog svetskog rata.
Naš domaćin Bogdan je treći put u Srbiji, dolazi sa krajnjeg severa Rusije iz Jakutske oblasti. Kao mnogi dečaci, sanjao je da bude pilot, ali je u vojsci postao deminer. Danas radi za kompaniju „Emerkom dimajning“, firmu specijalizovanu za humanitarno razminiranje, koju se ruske vlasti angažovale za rad u Srbiji.
„Pronalazimo mine različitih kalibara, najčešće one od 60 milimetara. Tu su i neeksplodirane granate od 152 milimetara, ali i razne protivoklopne i protivpešadijske mine. NATO je tokom bombardovanja ovog prostora koristio grafitne kasetne bombe 114 B“, objašnjava Bogdan dok obilazimo teren. To znači da sa razdaljine od 200 metara gledamo ljude kako rade u vinogradu punom projektila.
Iako su brojne novinarske ekipe u poslednjih devet godina imale priliku da vide njihov rad, Sputnjik je imao jedinstvenu, da zabeleži prostor u kojem demineri borave kad nisu na terenu. Rusi su nas pustili u svoj dom u Srbiji, kuću iz bajke u šumi u Grzi.
„Moji ljudi rade veoma težak posao, zato se trudimo da ovde napravimo najbolje moguće uslove za život. Mesto boravaka mora da bude udobno, da ima odličnu hranu i druge uslove potrebne da se ljudi dobro osećaju. Svake nedelje imamo različite sportske aktivnosti. To je i način da se ljudi psihički rasterete, ali i da se razbije monotonija“, objašnjava Bogdan.
Demineri neprekidno rade 6 dana, a nedelja je dan odmora, ali i vreme za upoznavanje Srbije, za koju Bogdan kaže da je prelepa. Ruski demineri organizuju izlete po našoj zemlji. Već su videli sve znamenitosti Beograda, Novog Sada, Niša, ali i prirodne lepote kraja u kojem rade. Svi su oduševljeni Srbijom, a posebno ljudima.
„Neki dolaze neprekidno od 2008. godine, a neki su i ostali, jedan kolega se oženio ovdašnjom devojkom, lepo i srećno žive, imaju već treće dete“, kaže Bogdan.
Rusko-srpski odred za humanitarno razminiranje zapravo se vodi kao „privremena snaga i sredstvo“ Srpsko–ruskog humanitarnog centra u Nišu, objašnjava njegov direktor Bojan Glamočlija, koji nam se pridružio u obilasku zone deminiranja.
„Saradnja sa ruskim deminerima zapravo je preteča Centra, jer se posle njihovih prvih dolazaka u Srbiju rodila ideja o našem osnivanju. Sada ulaze u desetu godinu rada i nadam se da će saradnja biti nastavljena“, kaže Glamočlija.
Na terenu oko Karađorđevog brda zatekli smo i direktora Centra za razminiranje Republike Srbije Jovicu Simonovića, čoveka koji snosi odgovornost za sve što se desi na mestu čišćenja, jer Centar prati radove, kontroliše ih i po završetku posla sertifikatom potvrđuje da je obrađeni teren čist.
On je izuzetno zadovoljan saradnjom sa Ruskom Federacijom i kompanijom „Emerkomom dimajning“, ali i zahvalan na pomoći koju pružaju našoj zemlji i narodu koji živi na ovom području.
„Siguran sam da na pomoć Rusije možemo da računamo i sledeće godine, ali novca za ovakve projekte sve je manje zbog novih ratnih poprišta, kao što je Sirija, malo je donatora koji žele da pomognu Balkanu. Ovo na žalost nije jedino rizično mesto u Srbiji, imamo probleme sa kasetnom municijom u opštinama Sjenici, Raški, Tutinu, Bujanovcu. Imamo i velike probleme sa minama, ali do sada smo rešili sve veće površine u Srbiji, ostao je još jedan deo na jugu kod administrativne linije sa Kosovom i Metohijom, imamo velike probleme zbog komunikacije sa albanskim stanovništvm koje tu živi“, objašnjava Simonović.
On dodaje da je, zbog težnje Srbije da uđe u Evropsku uniju, naša Vlada u obavezi da učestvuje u razminiranju i da za njega izdvaja novac poslednje dve godine, ali da su to mala sredstva zbog problema koje zemlja ima sa finansijama.
„Da bismo Srbiju očistili od mina treba nam dva i po miliona evra. Pod sumnjom da je pod kasetnom municijom u Srbiji se vodi dva i po miliona kvadrata, za čije je čišćenje takođe potrebno dva i po miliona evra. Tu su i problemi sa avio-bombama na više od 150 lokacija“, kaže Simonović.
Podsetimo, Srbija je potpisnica Otavske konvencije, što znači da do 2019. godine mora da postane zemlja bez mina. Simonović nam kaže da ne veruje da će se to desiti, upravo zbog nedostatka novca.
Zato je pomoć koju Srbija već punih devet godina dobija od Rusije dragocena. Radi se o milionskim iznosima, ali ova pomoć se ne meri samo novcem. Reč je o velikom riziku kojem Bogdan na i njegovi ljudi svakodnevno izlažu kako bi očistili Srbiju od projektila NATO agresora i drugih zaostalih mina i bombi. Samo u ovoj akciji do sada su očistili više od 280.000 metara kvadratnih.
Odlazimo iz deminerskog kampa sa čudnom emocijom. Ovi ljudi rade svoj posao za novac, a tu emocija nema. Bogdan će sa svojim kolegama u našoj zemlji ostati do 20. decembra, do kada traje akcija „Ćuprija 1“. Iako stranac, ekipu Sputnjika primio je kao pravi domaćin iz istočne Srbije. Rakija je ipak izostala. I najmanja neopreznost može imati tragične posledice.
