Okosnicu ove polemike, međutim, nisu činila pitanja rediteljskog postupka, upotrebe mitoloških simbola u predstavi, umeća i veštine glumaca, odnosa savremene kulture i umetnosti prema antici, a posebno prema antičkoj tragediji…
Domaću javnost, onu najširu, najviše je zabrinula golotinja na sceni, a posebno oštre kritike upućene su javnom servisu koji je na svom digitalnom kanalu sve to uživo prenosio.
Zbog čega nam je danas, više od dva milenijuma nakon epohe kojom se bavi ova predstava, toliko važan podatak da su glumci na sceni goli? Gde smo mi danas u poređenju s antikom, koliko smo slobodni?
Telo prikopčano na sprave
„Glumci i glumice su mahom goli, a da ta golotinja nema veze ni sa pornografijom, ni s provokacijom malograđanštine, pa čak ni s podvučenom erotikom — ona je samo jedno od sredstava za iskreno ulaženje u problem ljudskog postojanja. Nema podrazumevanja. Izvođači su bukvalno ogoleli sebe“, napisao je na Fejsbuku, u tekstu „Kakav događaj!“ đakon Nenad Ilić, po struci reditelj.U razgovoru za Sputnjikovu „Orbitu kulture“ Ilić je, sabirajući svoje utiske o predstavi, rekao da ne vidi nikakvu atrakciju u preispitivanju kulta tela razapetog između erosa i tanatosa, a posebno ga je, kako je rekao, zbunilo to što su pojedini kritičari predstave videli u njoj pornografske elemente.
„Ne znam kakvu maštu ljudi imaju. Da li je zaista uzbudljivo ako neko opšti sa saksijom, ili biljkama, ili ako se valja po mulju? Nije mi jasno šta bi tu moglo da se shvati kao podsticanje pohote“, zapitao se Ilić.
Prema njegovom mišljenju, predstava Jana Fabra predstavlja „jednu vrstu krika i otpora tehno civilizaciji koja nas ubija, koja ubija i telesnost i ličnost“.
„Ova predstava je posvećena mitu, mitološkim simbolima, ja kao hrišćanin smatram da je posvećena svetu pre Hrista, ljudskosti u dimenziji pre hrišćanstva. To je urađeno maksimalno pošteno. Tu se nije štedelo ništa — krv, seksualnost… ali ne na banalan način! Meni to nije dovoljno, ne bih sedeo u tom svetu, ali poštujem kako su mi ga približili i podstakli me da ozbiljno razmišljam o njemu“, naveo je Ilić.
Prema njegovom mišljenju, živimo u vremenu u kojem se „ljudsko telo gubi“.
„Ljudi odlaze u teretane, vežbaju, opsednuti su zdravom hranom, ali više nemaju telo. To je telo koje je izgubilo funkcionalnu zonu i koje se prikopčava za sprave. Ova predstava je neka vrsta reakcije ljudskosti. Postoji jedna tehno, siva zona, ljudi vode dosadan život… A onda dobijaju trenutak ekstaze, transa“, naveo je đakon.
Ilić ističe da predstava Jana Fabra nije hrišćanska, ali zahteva hrišćanski odgovor.
„Svi ozbiljni ljudi koji se bave teologijom, sve askete, znaju da je suština u tome da se prihvati telesnost. Ne treba nam apstraktno, beskrvno, moralističko hrišćanstvo koje neće uvažavati sve ono što postoji u nama. Ova predstava nam omogućava da osetimo vreme i da ozbiljno sagledamo kompleksnost čoveka“, smatra Ilić.
Pozorišni trans spektakl
Reditelj Ljubiša Ristić, koji posebno ceni likovnost i fantazmagoričnost Fabrovih predstava i smatra da je to najveća vrednost i ovog spektakla flamanskog reditelja, fasciniran je, kako kaže, reakcijom javnosti koja je „pokazala kolika je količina njenog neznanja i neobaveštenosti“.
„Fabrova predstava je veoma tačan odgovor na stanje svesti koje je posebno karakteristično za mlađu publiku. Ova predstava ima veze s mitologijom, sa savremenim tehno senzibilitetom i omladinom koja to prati. Nerazumevanje starije generacije je posledica toga što nikada nisu bili na tehno koncertu“, smatra Ristić.
Dok su sredovečni gledaoci ceo spektakl posmatrali kao pozorišnu bizarnost, mlada publika je izvođače ispratila dugotrajnim ovacijama i bodrila ih navijanjem tokom same predstave, podsetio je Ristić, objašnjavajući da je Fabrova postavka predstave zasnovana na principu ponavljanja, karakterističnom za tehno-trans koncerte.
„Mnogi ne znaju šta znači kad se jedna mala tema od nekoliko taktova vrti, vrti, vrti. Kada odete na trans žurku, na Dejvida Getu, Boba Sinklera, Džunior Džeka, onda gledate decu naslonjenu na zvučnike koji ih tresu. Fabr isto tako uzima jednu malu temu — citira neki odlomak iz antičke tragedije, iz nekog rituala, mitologije, a onda tu malu temu besomučno vrti i vraća. On celu predstavu gradi poput di-džeja. Zbog toga predstava traje 24 sata“, objašnjava Ristić.
Naš ugledni pozorišni reditelj, koji je mnogo puta izazivao polemike kulturne javnosti zbog svog avangardnog pristupa teatru, ističe da ga posebno iritiraju reakcije pozorišnog sveta na Fabrov spektakl.
„Razni reditelji i glumci su oduševljeni, fascinirani, predstava ih je oborila s nogu. Fascinira me žabokrečina tog našeg pozorišnog polusveta, koji se ubi od orgastičkog oduševljenja, a kojem nikada nije palo na pamet da pokuša bilo šta slično, jer uživa u komforu budžetskog pozorišta uz, eventualno, tezgarenje sa strane“, s negodovanjem konstatuje Ristić.
Kada je reč o predstavama dugog trajanja, Ljubiša Ristić podseća na anegdotu vezanu za kritičara „Njujork tajmsa“ koji je sedamdesetih godina, nakon premijernog izvođenja predstave Boba Vilsona „Tajni život Josifa Staljina“, napisao: „Glavna karakteristika predstave je to što traje deset sati. Posle dva sata, od 1.200 gledalaca ostalo je 600, posle četiri sata 300, posle osam sati bilo nas je 50. U poslednjem satu bilo nas je prvo 13, a onda smo ostali samo nas trojica. Ne znam razloge i motive ona dva druga džentlmena koji su ostali do kraja predstave, niti u to hoću da ulazim. Što se mene tiče, ostao sam do kraja predstave samo zato što kritičar ’Njujork tajmsa‘ uvek ostaje do kraja“.
