Mlada umetnica nedavno je dobila nagradu na prestižnom međunarodnom fotografskom takmičenju „Andrej Stenjin“ u Moskvi. Jankovićeva je nagrađena u kategoriji „Moja planeta“ za fotografiju pod nazivom „Kultura selfija“.
Na ovom konkursu namenjenom mladim fotografima mogle su se, priča Jelena Janković, videti dokumentarne, pretežno novinske fotografije, usredsređene na najosetljivije teme savremenog sveta, od patnji migranata, dece bez roditelja i žrtava ratova, do situacije u Americi, nastale nakon dolaska Donalda Trampa na vlast.
„Celokupna situacija u svetu prenela se na fotografiju, koja se pokazala kao moćno oružje za prenošenje informacija. Mladi fotografi dosta crno vide svet oko sebe, to me je porazilo. Bila sam pomalo i tužna dok sam sve to posmatrala. Mi smo, međutim, tu da pokušamo sve to da promenimo i da se borimo protiv sveta u kakvom danas živimo“, kaže naša sagovornica.
Rad „Selfi kultura“ snimili ste na koncertu grupe „Masiv atak“ u Puli, u avgustu 2016. godine. Selfi je, zapravo, fenomen koji ukazuje na lažni identitet, lažni život, lažnu sreću i sjaj. Da li ima neku pozitivnu stranu?
— Pozitivnu stranu ima ako se koristi na kreativan način. Postoje ljudi koji prenose priče dok putuju, dok rade neke druge kreativne stvari, a nisu u mogućnosti da ih neko drugi fotografiše. Ukoliko je pojedinac svestan poruke koju šalje svojim radom i postupcima, selfi može da se usmeri na pozitivan način.
Koji su to trenuci koji su Vam, dok ste boravili u Moskvi, bili važni i koje ste želeli da ih zabeležite? Da li profesionalni fotograf ume da napravi selfi iz Moskve ili ima profesionalnu deformaciju koja ga uvek tera da traži nešto iza?
— Mi smo tokom boravka u Moskvi imali samo tri sata slobodno da šetamo, i to je bilo prvo jutro bez kiše. Bila sam veoma srećna i napravila sam seriju fotografija, među kojima je i moj selfi u jarkim bojama. Zapažala sam ljude koji su nosili jarke boje i prosto zračili u masi, koji su nosili neku posebnu energiju.
Već nekoliko godina ste umetnički fotograf Bitefa, u toku je 51. izdanje festivala. Oko Vas su gledaoci koji posmatraju predstave na uobičajeni način. Kako ih Vi posmatrate?
— Posmatram ih kroz lični stav. Vrlo mi je bitno da se pre svakog fotografisanja upoznam s radom reditelja i da se upoznam sa svim materijalima koje radim, jer i pozorišna fotografija ima odgovornost, ona šalje poruku i priča priču o tome šta se dešava na sceni.
Šta fotograf juri, emociju glumca, detalje na sceni, neki poseban trenutak, celinu? Kako nastaju fotografije koje prate pozorišnu predstavu?
— Najviše me pokreću emocije. Moram da vidim i da osetim šta reditelj, u stvari, želi time da ispriča. Vrlo mi je bitno da osetim glumca ili plesača na sceni. U baletu su to energija i snaga pokreta. Tu mi je vrlo bitno da poznajem igrača i da se pre toga upoznam s tehnikom plesa, kako bih znala kako će umetnik prenositi energiju i pokret. Kada je reč o dramskim predstavama, vrlo mi je bitno da budem na probama, da mi je poznat proces, da znam šta je reditelj želeo da kaže, da umem da osetim glumce i predstavu.
Kako Vam je lakše da razumete predstavu, kao fotograf ili kada odete u pozorište kao običan gledalac?
— Kao fotograf, jer onda si u jezgru i to je najlepši osećaj, tada živiš pozorište. Ako ne razumeš te ljude, ako ne razumeš proces rada, vrlo teško ćeš uspeti da preneseš smisao onoga što oni stvaraju. Pozorište je živi organizam.
Šta Vas zaokuplja izvan projekata u kojima ste angažovani kao fotograf, šta želite da zabeležite za sebe?
— Volim da beležim priče o Romima i njihovom životu. Nedavno sam se prijavila da idem u Siriju, roditelji samo što me nisu ubili… Smatram da imam tu vrstu odgovornosti, da je fotografija oružje, sredstvo uz pomoć kojeg može da se ispriča istina, da se menjaju stvari, da se budi svest ljudi, da im se skrene pažnja na ono što se dešava oko njih. Već pet godina radim s autističnom decom i kroz to iskustvo sam shvatila da ljudi nemaju baš obzira prema njima. Smatraju da su ta deca poremećena. Svojim radom želim da pokažem šta oni sve mogu, koliko su bogati, koliko su vredni, samo što im mi kao društvo i kao sistem ne dajemo prostor da uče, da se razvijaju, da nađu neki svoj kutak, da mogu da nastave život kao odrasli ljudi. Nemamo institucije, nemamo školstvo koje može nas „normalne“ ljude da nauči kako njih da prihvatimo. To su stvari i teme koje sama realizujem.
Verujete li da ćete zaista fotografisati i u ratom razorenoj Siriji?
— Ja bih želela, jer nam je to potrebno da bismo što više pokazali ljudima koliko je stvarno strašno šta se dešava i koliko smo zatrovani. Ne mogu da sedim kod kuće i da sve to posmatram, a da ne pokušam nešto da učinim, da bilo šta promenim. Veoma bih volela da odem u Siriju, ali je procedura za to vrlo komplikovana. Moje je da probam, pa ako bude, biće, ako ne bude, probaću nešto drugo.
