Statistika kaže da svaki četvrti Amerikanac u kući ima oružje, a tri četvrtine njih veruje da ono predstavlja njihovo fundamentalno pravo na samoodbranu i slobodu. Američko društvo je u ovom pitanju duboko podeljeno — dok jedni smatraju da vlada treba više da učini kada je reč o kontroli naoružanja, drugi veruju da će loši ljudi činiti loše stvari bez obzira na zakone.
Vojni analitičar Zoran Dragišić za Sputnjik kaže da se američki zakoni razlikuju od jedne do druge savezne države i kreću se od krajnje liberalnih do vrlo restriktivnih.
„Ovo je zaista katastrofalan događaj, ali mislim da on zapravo ima neke druge dimenzije koje su mnogo važnije nego što je pitanje kontrole posedovanja naoružanja. U Americi, naročito u južnim državama, maltene svaki čovek poseduje neko naoružanje, pa se ovakve stvari ne dešavaju tako često. Naravno, ovo nije prvi slučaj da je neko se neke zgrade ili sa nekog visokog sprata pucao na prolaznike, tako da generalno gledano mislim da ovde pitanje kontrole naoružanja za ljude koji žele da nabave oružje ne bi bilo neko posebno rešenje“, ističe Dragišić.
Psiholog Željko Mašović za Sputnjik kaže da se ovaj zločin prilično razlikuje od pucnjava koje su u Americi česte i ukazuje na to da je ubica stariji čovek za kog se ne može reći da su na njega uticale video-igrice ili nešto slično.
„Zanimljivo je da je on u hotelskoj sobi imao dvadeset tri komada oružja, a 19 komada kod kuće, pa se postavlja pitanje kako je to oružje dospelo u hotelsku sobu. Takođe, on je bio pasionirani kockar, pa treba ispitati da li je dan pre zločina izgubio neki novac i šta se uopšte dešavalo u njegovom životu. Ovo je prosto jedan postupak sociopate, a ono što je posebno važno jeste da se otkrije gde su napravljeni propusti kada je reč o bezbednosti, i kako je 23 komada oružja prošlo pored osoblja u izuzetno obezbeđenom hotelu u Las Vegasu, gde su ozbiljni kockari, sa ozbiljnim milionima. Isto tako, možda se treba pozabaviti i drugim amandmanom američkog Ustava koji građanima garantuje pravo na naoružavanje. Primera radi, takav isti pasus postoji i u kanadskom ustavu, pa se takve stvari tamo ne dešavaju, a u malo-malo pa se Americi dese kada treba da se raspravlja o izmeni ili dopuni Ustava“, napominje Mašović.
On dodaje da nastavak te rečenice drugog amandmana glasi: Ukoliko vlast koja nad nama vlada, a mi nismo njome zadovoljni, načini neki zločin prema nama, mi imamo pravo da se branimo.
„Na osnovu toga su organizovane regionalne milicije u SAD, i zbog toga je najveći strah u Americi upravo taj unutrašnji terorizam, koji počini belac koji nema kriminalni dosije. Pristalice teorije zavere rekle bi da su to spavači, ljudi koji dobiju određeni zadatak, a psihološki je jasno da je reč o sociopati. U svakom slučaju, pitanja za američku bezbednost su — kako na ozbiljnom kantri festivalu, na kom je bilo preko 20.000 ljudi, pa samim tim i velikog obezbeđenja, nisu videli da je on polomio prozore na svom spratu, kako kada je počela pucnjava nisu uspeli brzo da ga likvidiraju. Nažalost, mislim da je ovde, kao i kod nekih drugih događaja, prosto iskorišćen čovek koji je poludeo, sa ciljem da se nešto uradi na promeni američkog ustava“, smatra Mašović.
Kada je o srpskom zakonodavstvu reč, vojni analitičar Zoran Dragišić napominje da su zakoni u Srbiji veoma strogi i potrebno je ispuniti brojne uslove za dobijanje dozvole za posedovanje naoružanja.
„Kod nas je posedovanje i nošenje oružja odvojeno. Pritom, dozvolu za nošenje naoružanja je gotovo nemoguće dobiti jer su zakoni jako restriktivni. To je dobro jer ljudi koji nemaju razlog da imaju oružje, dakle koji nisu pripadnici vojske, policije, ne rade u privatnim službama obezbeđenja ili ne pripadaju ljudima koji su posebno ugroženi, poput vlasnika zlatara ili menjačnica, ne treba ni da ga imaju. Da li neko ima razlog da nosi oružje nešto je što policija u svakom konkretnom slučaju treba da proceni, a druge strane, rade se ozbiljne zdravstvene provere ljudi koji traže dozvolu za naoružanje“, napominje Dragišić.
Međutim, kako kaže, činjenica da se najveći broj krivičnih dela izvrši neprijavljenim oružjem pokazuje da ljudi koji imaju oružje mnogo više drže do zakona i mnogo manje ga upotrebljavaju.
