Brod je potonuo u noći 14. na 15. april 1912. godine, oko 740 kilometara od najbližeg kopna. Prvi brod koji je došao u pomoć stigao je sat i po nakon njegovog potonuća, dugo pošto je i poslednja žrtva u ledenom okeanu već bila mrtva. Temperatura vode iznosila je 2,2 stepena Celzijusa, a pri toj hladnoći čovek ima samo 15-ak minuta da preživi.
U tragediji je živote izgubilo 1.517 ljudi, a najviše šanse za preživljavanje imali su putnici prve klase: spasilo ih se 63 odsto.
Na Titaniku se nalazilo 20 čamaca za spasavanje, koji su ukupno mogli da prime oko 1.100 putnika, što je polovina onih koji su se te kobne noći nalazili na brodu. To je, međutim, bilo u skladu sa zakonskim propisima toga doba pa se smatralo dovoljnim. Uprkos tome, tek 700 putnika je uspelo da uđe u čamce za spasavanje. Većina ih je poluprazna napuštala brod, iako je u skoro svakom bilo još slobodnih mesta.
Istinu o tome kriju tajni telegrami, čiji su autori verovali da oni nikada neće izaći u javnost. Iz njih se jasno vidi da je kapetan jednog od spasilačkih brodova Mekej-Benet, želeo da izvuče sva tela iz mora.
Ubrzo je, međutim, shvatio da je njegov brod premali za 334 tela, koliko ih je posada našla. Tada je doneta kontroverzna odluka: izbaciće tela putnika iz najsiromašnije, treće klase, kako bi ostalo dovoljno mesta za one iz prve i druge klase. Mišljenje posade je bilo da oni imaju veća prava na dostojanstveni pogreb.
Od 334 pronađena tela, iz broda je izbačeno više od 100. Ona nikad nisu pronađena u bespućima Atlantskog okeana. Istinu o tom događaju dugo su skrivali poverljivi telegrami, koje su istoričari naknadno iskopali u tajnim arhivama.
U prvom telegramu kapetan je napisao: „Morate da donesete apsolutno sva tela koja stanu na spasilački brod.“
Mekej-Benet je ubrzo odgovorio: „Detaljno smo popisali sav novac i vrednu imovinu pronađenu kod leševa. Zar ne bi bilo bolje da se sva tela pokopaju na moru, osim ako ne postoji posebna želja porodica da ih zadržimo?“.
Nakon kraćeg dopisivanja dogovoreno je da tela žrtava siromašnijih putnika budu izbačena, a da ostaci bogatijih putnika biti vraćeni njihovim porodicama.
Kad se SS Bremen, brod koji je iz Nemačke plovio za Ameriku, pet dana kasnije približio mestu tragedije, putnici koji su bili na njemu počeli su da vrište. Bremen se tada pridružio brodu Karpatija u misiji sakupljanja ostatke tela koja su mogla biti pronađena.
U daljini su se mogle videti bele mrlje, odnosno smrznuta tela putnika Titanika koji su na sebi još uvek imali spasilačke prsluke. Danima posle potonuća, celo mesto tragedije pretvorilo se u ogromnu morsku grobnicu, sa gustom maglom, zvukom zapljuskivanja talasa i sveštenikom koji je ispraćao zaleđena tela na večni počinak.
„Videli smo ženu u spavaćici sa bebom čvrsto prislonjenom na grudi“, svedočila je putnica sa Bremena Johana Stunke.
„Tamo je bilo i telo žene koja je čvrsto grlila čupavog psa, koji je izgledao kao bernardinac. Neki su bili odeveni za bal i večeru, neki u spavaćicama i pidžamama. Jedna žena je imala pojas za spasavanje i dvoje dece u rukama."
Posada je ceo prizor opisala kao „hladan, mokar, jadan i neutešan“. Do kraja aprila, dejstvo soli i sunca počelo je da uništava pojaseve za spasavanje, pa su tela počela da nestaju u dubinama okeana.
U junu su, međutim, pronađena dva tela kako plutaju okeanom. Bili su to brodski konobar i jedan radnik iz kuhinje…
