Tokom Nedelje ruskog filma u Beogradu, koja traje od 11. do 15. septembra, prikazuje se i ostvarenje „Ura, raspust!“, porodična priču čija je centralna tema prva ljubav. Tim povodom u Beograd su doputovali članovi filmske ekipe, reditelj, producent i glumac Maksim Demčenko i glumica Julija Kudojar.
Boravak u Beogradu i Srbiji ostavio je snažan utisak na naše sagovornike, koji ističu da su ljudi u Srbiji „iskreni i topli“, te da su uspeli da osete istinsku duhovnu i emotivnu vezu dvaju naroda. Ono po čemu su Srbi isti kao i svi drugi narodi jeste, kako primećuje Julija Kudojar, reagovanje na jednu univerzalnu i svima poznatu emociju – na prvu ljubav.
„Bilo mi je vrlo zanimljivo kako je publika reagovala na film kada smo ga prikazali ovde u Beogradu, posmatrala sam ih, naročito decu: bez obzira na to što je film na drugom jeziku, svi reaguju na prvu ljubav i nije važno koliko imaju godina. I osmogodišnjaku je jasno da se tamo nešto veoma važno događa. Veoma mi je drago što je ta osnovna emocija razumljiva na svim jezicima, to je, čini mi se, najveća vrednost našeg filma“, kaže Julija Kudojar.
Ovde u Srbiji svi odlično pamtimo ruske filmove i bajke koje smo gledali kada smo bili deca. Kakva je situacija danas u Rusiji kada govorimo o filmovima za decu, da li se snimaju, ima li ih dovoljno?
MAKSIM: U Rusiji se snimaju dečji filmovi, postoji podrška države, ali ne u velikom obimu, i nisu svi kvalitetni. Teško je pronaći put do gledalaca, jer je ovu vrstu filmova gotovo nemoguće videti u bioskopima. Oni se, uglavnom, prikazuju po festivalima ili se mogu pogledati preko interneta ili televizije. Mi smo imali sreće, pošto je naš film prikazivan u bioskopima u Moskvi, Sankt Peterburgu i drugim velikim gradovima.
Film „Ura, raspust!“ je vedra i zanimljiva priča o odrastanju, ispunjena humorom koji nije namenjen samo deci nego i odraslima. Kako je raditi s decom i za decu, da li je teže nego s odraslim ljudima?
MAKSIM: Teško je, naravno, ali i vrlo interesantno. Ja se u privatno mnogo smejem, ali sam kao reditelj vrlo zahtevan. Deca su to shvatila veoma ozbiljno i pratila su me. „Ura, raspust!“ je priča o dvanaestogodišnjaku koji je zaljubljen u stariju devojčicu. Počinje raspust i on je sreće u zimskom odmaralištu. Tu se, naravno, priča zapliće i dešavaju se razne avanture. Glavni junak je spreman na sve da bi devojčica u koju je zaljubljen bila srećna. Za ovaj film mi je bilo najvažnije da nađem glavnog glumca koji će da nosi celu priču i, hvala bogu, našli smo ga – to je mladi glumac iz Sankt Peterburga Serjoža Markejev. Kad smo pronašli glavnog glumca, sve nam je bilo mnogo lakše, jer smo onda oko njegovog karaktera okupljali ostatak ansambla.
A da li se današnja deca razlikuju od dece od pre trideset, dvadeset, deset godina. Koliko filmski scenario i sama režija zavise od ukusa tih novih generacija, trudite li se da im se prilagodite?
MAKSIM: Deca jesu drugačija, brže shvataju, brže reaguju, imaju ogroman bekgraund, svašta su već videla, mnoštvo američkih i evropskih filmova… dane provode na internetu na kojem svašta mogu da saznaju i vide. Oni su na „ti“ sa svakom tehnologijom, zbog toga se jesu promenili. Da ne bismo izgubili ovu današnju decu, moramo na neki način da prođemo između Scile i Haribde. S jedne strane, moramo imati u vidu da su se deca promenila, a s druge, neophodno je da im prenesemo univerzalne vrednosti: ljubav, moral i nenasilje kojih je danas vrlo malo u savremenoj kinematografiji, kao i u svetu, nažalost. Ako to uspemo, čini mi se da ćemo nešto postići… mada je to veoma teško, jer film ugađa savremenim trendovima, podražavajući pre svega američku kinematografiju.
Da li i filmovi za decu snimljeni u Rusiji prate te savremene trendove?
MAKSIM: Interesantna je priča s festivala u Nemačkoj, u gradu Kemnicu. To je ogroman festival dečjeg i omladinskog filma. U sali u kojoj se prikazivao ruski film sedelo je desetoro dece, dok je sala u kojoj se prikazivao američki bila puna. Nikako nisam mogao da shvatim zbog čega. Ispostavilo da decu na festival šalju nastavnici, koji filmove biraju na osnovu zemlje, tako da su to uglavnom ameriki i nemački filmovi. Svi oni su, pritom, napravljeni po jednom te istom obrascu: po pravilu, junak filma je dete-migrant koje se veoma teško snalazi u društvu, uvlači se u kriminalne odnose, a na kraju društvo pobeđuje i uspeva da ga prevaspita. To je važna tema, ali se ponavlja iz filma u film. A filmova kao što je naš, vedar, topao, nema mnogo. Zbog čega film obavezno mora da bude o siročetu, obavezno o migrantima koji nemaju ni rodbinu, ni roditelje, koji nemaju ništa? I deca s porodicom imaju probleme. Dečakova prva ljubav i mama i tata koji ne mogu da se snađu i slože u vezi s njegovim odrastanjem takođe su važna tema. A na festivalu se na to ne gleda tako, jer dete mora da živi na smetlištu. Ako živi na smetlištu, onda je to film za festival.
JULIJA: Meni se čini da se deca, zapravo, nisu promenila. Promenili smo se mi, promenilo se vreme. Oni se isto tako zaljubljuju, isto tako imaju neke svoje probleme. Ja sam sada starija i čini mi se da su u moje vreme deca više čitala. Više se čitala lepa književnost, ali to ne znači da su danas deca lošija. Ona danas imaju gedžete i razne druge stvari. Najvažnije je, po mom mišljenju, da se film bavi nekim svima razumljivim i zajedničkim temama, temama koje dotiču sve nas. One treba da budu vidljive u filmu i da potisnu blokbastere u kojima sve eksplodira i svi se međusobno ubijaju.
