Udruženje „Srpski kod“ organizovalo je izložbu radova ruske umetnice, slikarke i grafičarke Ksenije Simonove, koja je svetsku publiku osvojila izvanrednim slikanjem uz pomoć peska. Publici u Srbiji umetnica je poznata po radu „Peščana priča — Živi Srbijo“, koji se može pogledati na internetu na Jutjubu.
U beogradskoj galeriji „Progres“ do 2. marta su izloženi radovi ove umetnice inspirisani Srbijom iz serije „Peščana geografija“. Izložba se 7. marta seli u Kragujevac, gde će gostovati do 21. marta, a potom će je videti i žitelji Kikinde (1-24. april) i Novog Sada (25. april — 20. maj).
Ksenija Simonova je po profesiji slikar i ilustrator, a diplomirala je i psihologiju. Kaže da je njen umetnički put bio sasvim uobičajen, koristila je klasičan slikarski materijal, sve dok joj jednog dana muž nije predložio da proba da slika uz pomoć peska.
— Nikada se ranije nisam bavila peskom i nisam mogla ni da zamislim da ću ikada stajati na sceni i nastupati pred velikim brojem gledalaca, čak ni pred decom. Ideja je, zapravo, potekla od mog muža koji mi je, pored ostalog, otkrio i filmove Emira Kustirce. Otuda potiče i moja ljubav prema Srbiji. Pre ekonomske krize 2008. godine mi smo pravili časopis o Krimu, ja sam bila ilustrator, a moj muž urednik izdanja. Veoma smo uživali u tom radu i kada je časopis, usled krize, zatvoren, kao i mnoge druge publikacije na Krimu, ja sam pala u veliku depresiju. Moj muž, koji je po profesiji pozorišni reditelj, predložio mi je da slikam peskom. Mislila sam da je tako nešto nemoguće, za mene su postojale samo boje, olovke, bojice, njih sam i koristila.
U međuvremenu ste postali i internet zvezda.
— Da, s tim što to nisam ni znala dok se nisam vratila iz Kijeva u Evpatoriju. Nije me zanimao internet, tako da nisam to ni mogla da znam. Snimak mog nastupa nije bio objavljen na mom kanalu na Jutjubu. Taj video sada ima više od 40 miliona pregleda. Zaista nisam mogla ni da sanjam da bi jedna gomilica peska mogla da mi pomogne da okrenem novu stranicu u svom životu.
Vaši radovi su, zapravo, svojevrsni oživljeni prizori o važnim i potresnim događajima, istorijskim i savremenim. S obzirom na to da ih stvarate na licu mesta, da li se pripremate za njihovu izradu, pravite li nekakve skice, koliko Vam je potrebno vremena da uvežbate stvaranje ovih radova?
— Radove posvećene istoriji raznih zemalja sam radila nekoliko godina. Veoma volim geografiju, volim da upoznajem razne zemlje, a tome me je naučio otac. Mnogo sam čitala o raznim zemljama, a 2009. godine, nakon pobede na takmičenju „Ukrajina ima talenat“, pozvao me je predsednik Malte i predložio mi da u prestonici ove države organizujemo moj nastup, posvećen Malti, naravno. Pročitala sam mnoštvo knjiga o Malti i nastali su radovi poput ovih koji su sada izloženi u Srbiji. Ta serija se zove „Peščana geografija“. Zatim me je pozvao kralj Bahreina, potom kralj Butana i kralj Tajlanda, i ja sam slikala i njihove zemlje. U Srbiju me niko nije zvao, te radove sam slikala zato što veoma volim ovu zemlju. Boravila sam ovde s našim hramom, obilazili smo srpske manastire. Serija „Peščana geografija“, koja je prikazana na izložbi, predstavlja samo mali deo mog rada posvećenog raznim zemljama. Na Krimu će, takođe, biti otvorena moja izložba i video-instalacija „Zemlje sveta u pesku“.
Veoma su interesantni pokreti Vaših ruku dok izvodite ove radove, veoma su vešti, precizni, svaki od njih ima neku osmišljenu priču, interesuje me da li Vam je za to potrebna posebna priprema?
— Mnogo je toga, zapravo, improvizacija. To, uglavnom, u velikoj meri zavisi od muzike. Ima, naravno, radova koji su unapred pripremljeni, za koje sam imala mnogo proba, recimo, za rad na takmičenju „Ukrajina ima talenat“. To sam dugo uvežbavala. Ipak, koliko god vežbala, svaki put kada slikam, recimo, ljude, njihovi likovi su drugačiji. To ne zavisi od mene, nego od trenutka, i to ne umem da objasnim.
Spomenuli ste Emira Kusturicu, kako je on uticao na Vas?
— To je čovek kojem želim da kažem „Hvala“ što sam danas umetnik i što imam svoju porodicu, pošto sam muža upoznala i zaljubila se u njega upravo uz filmove Emira Kusturice. Muž mi je pokazao ove filmove u vreme kada smo se družili. A kada sam bila veoma mala, dok smo živeli u Sovjetskom Savezu, moji roditelji su kupili video-rekorder. U to vreme se prikazivalo veoma malo filmova iz inostranstva i čitav komšiluk je dolazio kod nas da gleda filmove. Mene su jedne večeri stavili da spavam, roditelji su počeli da gledaju film, u celom stanu je bilo mračno, a ja sam kroz vrata od sobe mogla da vidim samo televizijski ekran. Tada sam ugledala scenu iz filma „Arizona drim“, na ekranu je bila velika riba koja leti i čula se predivna pesma. Nisam, naravno, znala ko je režirao film, kao ni njegov naziv. Verujem, međutim, da sam upravo zahvaljujući toj epizodi postala umetnik, jer sam nakon toga sve vreme tražila tu ribu, tražila sam je u vazduhu, svuda oko sebe. Tek sa dvadesetak godina sam saznala ko je autor filma, kada sam upoznala muža. On mi je pokazao i „Arizona drim“, i „Podzemlje“, i film „Crna mačka, beli mačor“, i sve ostale Kusturičine filmove. Potom smo se venčali, rodila sam starijeg sina Dimu koji napamet zna film „Zavet“.
Važan element Vaših radova je muzika. Da li je muzika ta koja Vas inspiriše da kreirate svoje peščane priče ili je birate naknadno?
— Dešava se da prvo napravim rad, pa da onda izaberem muziku, ali veoma retko. Uglavnom je muzika osnova. Na primer, pesmu „Tamo daleko“, koja prati rad posvećen Srbiji, pevala sam zajedno sa svojom hodočasničkom grupom, odlično smo je uvežbali dok smo boravili u Srbiji. Veoma volim pesmu „Đurđevdan“ koju sam prvi put čula u filmu „Dom za vešanje“ na romskom jeziku. Snimila sam 2013. mali video-rad s ovom melodijom u osnovi, u romskoj verziji. Tek u Srbiji su mi objasnili da to uopšte nije srpski jezik. Tada sam pronašla srpsku verziju i ostala bez daha. Izuzetno mi se dopada verzija koju peva Jelena Tomašević.
Živite na Krimu, recite nam, kako se danas osećaju žitelji poluostrva, da li su srećni, zadovoljni, zabrinuti, uplašeni? Kako gledate na budućnost Krima?
— Čini mi se da smo u tom smislu veoma slični vama koji živite ovde. Postoji u filmu „Podzemlje“ fraza koja mi je bila omiljena još pre događaja u Ukrajini, a sada je volim do suza: „Bila jednom jedna velika zemlja…“. Ja sam ukrajinski umetnik, pobedila sam na takmičenju u Kijevu. Iako živim na Krimu, Ukrajina je ta koja me je načinila umetnikom. Zbog toga mi je veoma teško zbog svega što se događa. Potpuno sam apolitična, i dalje veoma volim svoje prijatelje u Ukrajini i u kontaktu sam s njima. Rusija je za mene nova država, polako počinjem da je upoznajem. Što se tiče žitelja Krima, nije lako živeti u tom prelaznom periodu, mnogi od njih osećaju nostalgiju za Ukrajinom. Vi ovde, verovatno, znate kako je to: ja sam se rodila u Ukrajini, ona je moja domovina otkad znam za sebe, a sada imam drugu domovinu. Po krvi sam Ruskinja, vaspitavala me je Ukrajina, živim na Krimu.
Kako se osećate zbog odnosa koji trenutno vladaju između dva naroda, ruskog i ukrajinskog?
— Emir Kustirica je rekao odličnu stvar: svi ratovi poput ovog su uvezeni. Čini mi se da je ovakav rat uvezen. Nije prirodno za naša dva naroda da budu razdvojena, da budemo strani jedni drugima, da ratujemo i da se ne volimo. To je nešto što nam je nametnuto, uz pomoć medija je usađeno u ljudske mozgove i veoma duboko se ugnezdilo u njih. Nadam se da će se naši narodi jednog dana, ipak, pomiriti, makar se i ne ujedinili ponovo.
