Fond, koji trenutno upravlja sa 987 milijardi dolara imovine, od čega je trećina uložena u obveznice, odnosno dug, u budućnosti bi mogao da ulaže samo u državne i korporativne obveznice denominirane u evru, američkom dolaru i britanskoj funti.
Profesor Zoran Grubišić sa Beogradske bankarske akademije za Sputnjik objašnjava da se ovde radi o portfolio menadžmentu, odnosno principu upravljanja svojim ulaganjima, te da je ovaj fond očigledno procenio da toliko ulaganje u različite obveznice ne doprinosi diversifikaciji plasmana, pa je to rešio da suzi na manji broj zemalja i to upravo u evru, britanskoj funti i američkom dolaru.
„Dakle, Naftni fond izlazi iz glavnih valuta — japanskog jena, švajcarskog franka, kanadskog dolara, kao i valuta nekih drugih zemalja. Pre svega treba videti kolika je veličina uloga u same obveznice koje drži ovaj fond, što je trećina ove ukupne imovine koja je pomenuta, znači negde oko 320 milijardi. Takođe je vrlo bitna i struktura, odnosno koliko fond ima pojedinačno u svim tim zemljama. Naravno, to nije toliko spektakularno značajno jer on već drži jedan deo sredstava u dolaru, funti i evru, tako da ono što se može očekivati jeste da će valute zemalja iz kojih fond izlazi oslabiti u nekoj meri“, kaže dr Grubišić.
Prema njegovim rečima, vrlo je važno i to kako će se ponašati drugi veliki investitori i da li će pratiti jedan ovako veliki fond.
„Da li će i oni, kada se ’povuče noga‘, isto tako izaći iz tih obveznica? Zato je u ovom trenutku teško proceniti ukupan efekat koji bi na globalnu ekonomiju mogao imati ovakav potez Norveškog naftnog fonda, ali će svakako doći do nekog privremenog slabljenja tih valuta, dok se čitava ta operacija ne završi, a te države će, u zavisnosti od toga koliko ih je ovaj fond finansirao, odnosno koliko je procentualno učešće u ukupnom javnom dugu tih zemalja, biti primorane da dug refinansiraju. Dakle, mogla bi da skoči cena duga tih zemalja“, napominje Grubišić.
Mihail Hestanov, savetnik generalnog direktora kompanije „Otkritije–Broker“ smatra da je odluka norveškog Naftnog fonda sasvim razumljiva.
„Skoro 20 godina inflacija u manje razvijenim zemljama se smanjivala, a to znači i smanjivanje rizika kada je reč o državnim obveznicima ovih zemalja. Međutim, sada se očekuje rast inflacije, a Norveški fond se prevashodno bavi dugoročnim investicijama i, naravno, želi da izbegne ove rizike. Pritom, ceo proces izlaska iz državnih obveznica će se odvijati postepeno i lagano, pa ne očekujem da će to izazvati krizu na tržištu. To nije u interesu ni samog Naftnog fonda, jer bi pad vrednosti obveznica značio da njihov vlasnik nema drugi izbor osim da proda deo tih hartija po manjoj ceni“, objašnjava Hestanov za Sputnjik.
Kada je reč o našem regionu, profesor Grubišić kaže da podaci govore da Naftni fond ima neki deo samo u slovenačkom javnom dugu, odnosno slovenačkim o državnim obveznicama.
„Slovenija je deo evrozone, tako da ovaj fond ne ide striktno na evroobveznice država, već izlazi iz nekih, da kažemo, malo slabijih zemalja periferije unutar evrozone. Dakle, Slovenija bi mogla da dođe u situaciju da mora da da refinansira taj dug. Što se Hrvatske tiče, Naftni fond nema udela u državnim obveznicama, ali ima u nekim korporativnim deonicama nekoliko hrvatskih kompanija, koje bi mogle da izgube vrednost. U Srbiji ovaj fond nema učešće ni u srpskim državnim obveznicama niti u deonicama srpskih kompanija, a to je, čini mi se, za nas i najznačajnije u ovoj priči“, kaže Grubišić.
A kako je u Rusiji?
Mihail Hestanov kaže da se poslednjih godina sredstva iz ruskih fondova — Rezervnog fonda i Fonda nacionalnog blagostanja, pre svega koriste za operativno rešavanje unutrašnjih ekonomskih problema.
„Zato nije svrsishodno da se ova sredstva ulažu u instrumente koji zahtevaju konverziju poput državnih obveznica u stranim valutama. Time se objašnjava njihova relativno mala uloga. Na primer, prema podacima iz septembra 2017. godine, Fond za nacionalno blagostanje je uložio u obveznice samo tri milijarde dolara. Dakle, ne radi se o tome da Rusija ne veruje u likvidnost i sigurnost, recimo, američkih državnih obveznica, već jednostavno postoji želja da se pomogne domaćim izdavaocima obveznica, što je neka vrsta državne pomoći kompanijama koje realizuju važne infrastrukturne projekte“, objašnjava Hestanov.
Na pitanje zašto Rusija ulaže samo u osnovne valute, za razliku od norveškog Naftnog fonda koji ima obveznice 23 države sveta, Hestanov ističe da postoji velika međusobna zavisnost valuta manje razvijenih zemalja.
„Ako Rusija, čija valuta trenutno nije jaka, zaista želi da smanji rizike, prilično je besmisleno ulagati u obveznice u slabim valutama, na primer u brazilske obveznice, ili, u manjoj meri, u indijske obveznice“, kategoričan je Hestanov.
