Eventualna velika kriza pojavila bi se samo ako bi najvažnije svetske ekonomije zapale u recesiju. Primera radi, navodi Gujaničić, kad bi kineska ekonomija umesto prošlogodišnje stope rasta od 6, 7 odsto ove godine rasla 1, 2 ili recimo 3 odsto — bilo bi dovoljno da svet upadne u recesiju.
Da li biste mogli da napravite poređenje indikatora koji su postojali pre 2008. sa nekim sadašnjim indikatorima?
— Berzanski pokazatelji su sad kudikamo na višim nivoima nego što su bili tada. Dau Džons, jedan od najznačajnijih i najviše korišćenih pokazatelja je u jesen 2008. pao sa 13 na šest hiljada, dok se sad i dalje nalazi na nivou iznad 16 hiljada poena. Dakle, ne možemo govoriti o paničnoj situaciji, ali možemo govoriti o nekoliko veoma negativnih faktora koji su delovali u isto vreme i otuda panika ulagača u prvoj nedelji januara.
Koji su to faktori?
— Pre svega usporavanje kineske privrede, a dosta je doprinela i činjenica da je proteklih 10 godina bilo dosta jeftinog novca, odnosno da je FED imao nulte kamatne stope, pa su mnoge vrste imovine — kao što su akcije — zabeležile visoke nivoe, a sad vidimo da se smer polako okreće i da će postepeno kamate da rastu. Treći važan faktor je situacija na globalnom tržištu nafte koja kao najvažniji svetski resurs beleži dramatično niske nivoe, skoro je tri puta niža nego što je bila pre dve godine, pa se to reflektuje i na druge aspekte ekonomije.
Može li se reći da nafta može da bude ono što su hipotekarni krediti bili 2008?
— Ne može biti jer je nafta resurs. Ona ima industrijsku potrebu i glavni razlog njenog sadašnjeg pada je mnogo veća ponuda od potražnje. Tražnja je manja pre svega zbog usporavanja kineske ekonomije. Ponuda je povećana jer je u proteklih nekoliko godina razvijena tehnologija proizvodnje nafte iz škriljaca. Svakako se ne može govoriti o krizi koja će se preliti jer će cena nafte od jednog nivoa početi da se raste. To će verovatno biti kad kompanije koje ne mogu da trpe konkurenciju — a to su pre svega proizvođači škriljaca — postepeno počnu da propadaju i onda će se otvoriti tržište za klasične proizvođače kao i ranije.
I Vi malopre i dosta drugih ekonomista pominje smanjenu tražnju u Kini. Šta to znači?
— Kineska ekonomija je druga po veličini na svetu i s obzirom na visoke stope rasta najveći je korisnik svih svetskih resursa. Kad dođe do usporavanja od jednog procentnog poena ili jednog i po poena, to nije toliko strašno. Međutim, ono čega se plaše svi ekonomisti jeste da kinesku ekonomiju slabo ko poznaje, da njihova statistika nije kredibilna, da može teorijski da se desi da te stope rasta nisu toliko velike i da smo već ušli u fazu niskog nivoa ekonomskog rasta. To znači da će sve zemlje koje su proizvođači resursa imati manju tražnju, to dovodi do pada cene resursa i tako se formira spirala koja utiče na sve druge elemente u ekonomiji.
Neki stručnjaci tvrde da sadašnji indikatori nisu nova kriza već treći nastavak krize iz 2008. Koji je tada lek primenjen, da li je bio dobar i ako nije, zašto nije?
— Ako govorimo o repovima tadašnje krize onda je to pre svega da nije plaćena cena te krize, odnosno da nisu identifikovani glavni krivci. Suština svake krize jeste da se ne zataška ono što je bilo, već da svako ko je doneo neku pogrešnu odluku plati tu cenu, bilo da je gubitak kapitala ili tome slično. Posle te krize doneta je monetarna politika, kako od FED-a tako i od drugi centralnih banaka, da se problem reši obiljem novca. Imali smo period od 2009. pa sve do prošle godine da je svetskim tržištima kapitala plutalo obilje novca, imali smo situaciju da se većina te finansijske aktive naduvala i imali smo pad cena obveznica. Kad imate dosta jeftinog novca, to znači da većina te aktive dođe do neke visoke vrednosti i to može biti uvod u novo stvaranje mehura, ukoliko se takav trend nastavi.
Ko su ti krivci?
— Pre svega veoma visoke stope regulacije koje su dovele do toga da bilo koji investitor na globalnom nivou nije znao šta kupuje kad kupuje. Recimo, neki investicioni fond iz Srbije ili iz Norveške kupuje visokokvalitetne finansijske instrumente koji su označeni sa AAA — što znači najkvalitetnije, a u stvari su u pozadini stajali hipotekarni krediti koje niko nije mogao da vrati. Dakle, to je bila sprega visoke regulacije i kreditnih agencija koje su te finansijske instrumente ocenjivale kao visoko kvalitetne, da bi na kraju cenu platili investitori.
Znamo da postoje tri glavne agencije — „Dilojt i Tuš“, „Prajsvoterhaus kupers“ i „Ernst end Jang“ — koje imaju oligopolsku situaciju i one i dalje normalno funkcionišu iako je očigledno da nisu platile cenu. Kad se sve to desilo glavne svetske ekonomije su odlučile da upumpaju dosta novca i propalo je svega nekoliko učesnika. Faktički, država je intervenisala u privredi i to je jedan od razloga što se može relativno brzo pojaviti ista situacija. Verovatno bi bilo drukčije da su svi oni koji su loše odigrali platili cenu, pa bi u budućnosti pametnije razmišljali.
Zar nije logično pitanje — zašto je svetska ekonomija dozvolila da te rejting agencije ostanu nekažnjene?
— Te rejting agencije imaju faktički nacionalni status, faktički funkcionišu pod okriljem države. Zbog raznih konflikta interesa i zbog raznih drugih političkih i ekonomskih faktora one su „zaslužile“ taj položaj. Postale su toliko jake da na kraju nisu platile cenu.
Da li je ekonomija došla do nekog rešenja koje bi trebalo primeniti da se opet ne desi neka globalna kriza?
— Ti mehuri se u kapitalizmu, kao obliku globalne ekonomije, dešavaju s vremena na vreme. Međutim, ukoliko bi se desili u veoma kratkom periodu došlo bi do velikog urušavanja poverenja na globalnom tržištu i to bi bilo prilično loše. Sve većom globalizacijom period između nastanka kriza je postao sve kraći, odnosno sve su učestalije krize, jer je svetska ekonomija prilično povezana.
Nema tu jednostavnog leka, niti ga je moguće naći. Suština je da svi tržišni učesnici, govorim pre svega o nacionalnim ekonomijama, imaju ravnopravan status. Ista pravila za sve bi doprinela da svetska ekonomija uđe u mirniju luku.
Šta se može očekivati u ekonomiji Srbije u skladu sa najnovijim dešavanjima na svetskim berzama i u odnosu na decembarsku odluku FEDA?
— Glavna promena koja se tiče Srbije jeste na polju zaduživanja. Znamo da je srpska ekonomija prilično zadužena i da je na početku globalne krize 2008. imala nivo zaduženosti u odnosu na BDP ispod 30 procenata, dok sad imamo preko 70 procenata. Na tako visok nivo zaduženosti svaka promena u zaduživanju, u smislu cene, Srbiju može dobro da izdrma.
U nekoliko poslednjih godina cena zaduživanja naših desetogodišnjih obveznica je pala za nekoliko procentnih poena. Nažalost, to nije posledica reformi koje su ovde napravljene, već pre svega nekakve globalne sreće da su svetske centralne banke vodile politiku jeftinog novca koji je dolazio i do nas i dovodio do nižih prinosa, odnosno viših cena naših obveznica. Obrnut proces će se desiti u slučaju da počnu da se povećavaju kamatne stope, kao što će se povećavati, postepeno će da bude skuplja cena našeg duga, na kraju krajeva skuplje ćemo da se zadužujemo i teže ćemo da vraćamo kredite.
Prošle godine Srbija nije prodala „Telekom“ kao jednu od najvećih kompanija. Država najavljuje još nepoznati plan B, a vi ste predlagali izlazak na berzu. Pojasnite vaš predlog?
— Krenimo sa druge strane. Jedna od glavnih karakteristika srpske ekonomije jeste da je izuzetno netransparentna. To se pre svega odnosi na javna preduzeća u 100 odsto ili dominantno državnom vlasništvu. Recimo, EPS i „Telekom“ kao dve najveće kompanije uopšte ne objavljuju kvartalne finansijske izveštaje, ne znamo kako posluju, govori se non-stop o nekakvoj reorganizaciji i uvođenju korporativne kulture… Kad bi kompanije bile na berzi to znači da bi nivo transparentnosti bio mnogo veći, pa bi na svaka tri meseca znali kakvi su poslovni rezultati tih kompanija i učesnici na tržištu koji bi bili manjinski akcionari tih kompanija mogli bi povratno da utiču i da podignu kvalitet upravljanja.
