Što se prvoga tiče, koliko je istine izrekao vidi se već i kada se samo letimično pogleda situacija u Avganistanu, Iraku, Libiji, Ukrajini, Siriji… i svim ostalim državama blagoslovenim američkom demokratizatorskom intervencijom. A šta je sa američkom ekonomijom? Zvanični podaci iz SAD pokazuju da ni istinitost ovog Obaminog iskaza (snažna ekonomija koja raste) nije na mnogo višem nivou.
Prošle nedelje objavljeni podaci američkog državnog Biroa za statistiku (U.S. Census Bureau) pokazuju, naime, da je posle sedam godina oporavka i rasta američke ekonomije o kojima Obama govori — od svetske ekonomske krize 2008. godine — broj ljudi koji žive ispod granice siromaštva u SAD povećan za čak 9.381.000, skočivši sa 37.276.000 Amerikanaca iz 2007. godine na čak 46.657.000, ili 14,8 odsto ukupnog stanovništva SAD u prošloj, 2014. godini. Poređenja radi, takođe prema američkim podacima i metodologiji obračuna (izvor: CIA World Factbook), ispod linije siromaštva u Srbiji je 2013. živelo 9,2 odsto stanovništva, a u Rusiji 11 odsto.
Siromaštvom su u SAD naročito ugrožena deca ispod 18 godina starosti; njih čak 21,1 odsto živi ispod granice siromaštva.
Obama govori istinu samo kada govori o 10 odsto najbogatijih Amerikanaca; jedino su njihovi prihodi porasli u odnosu na 2007. godinu (za oko 1,5 odsto) dok je „preostalih“ 90 odsto sasvim drugačije sreće, s padom prihoda između skoro dva odsto (narednih 20 odsto najbogatijih) pa do čak skoro 12 odsto pada prihoda najsiromašnijeg sloja stanovništva u odnosu na prethodnu ekonomsku krizu.
Prosečni prihodi po američkom domaćinstvu, koji su počeli da se strmoglavljuju 2008. godine, nastavili su da padaju, i sada se nalaze na nivou na kome su bili pre daleke 1989. godine. Uporedo, nastavljen je trend — započet 2000. godine i ubrzan 2008. — pada ukupnog broja zaposlenih u SAD (sa 67 na ispod 64 odsto radno sposobnog stanovništva) i posledičnog konstantnog rasta zaduženosti američkih domaćinstava. Sve to je dovelo do pada brzine protoka novca u SAD na istorijski minimum, pri čemu je ovaj podatak — izračunava ga američki FED od kraja pedesetih godina prošlog veka — značajan zato što predstavlja pokazatelj životnog pulsa američke ekonomije.
A istovremeno, uprkos svim ovim pokazateljima stanja u realnoj ekonomiji, vrednost američke berze, posle pada iz 2008. godine, neprestano raste.
Kako će se završiti ovo mimoilaženje stvarnog života i berze, uz prateći (i posledični) rast socijalnog raslojavanja u Americi? Ne baš dobro, sudeći po upozorenju milijardera Karla Ajkana, koga je „Tajm“ svojevremeno nazvao „gospodarom svemira“, a koji je ovih dana upozorio: „Bog zna kuda ovo vodi. Veoma je opasno, i može se završiti katastrofalno“.
I ne bi trebalo da bude preveliko iznenađenje ako se završi sasvim uskoro. Jer, kako je prošlog meseca upozorio Leri Samers, bivši američki ministar finansija, „kao i u avgustu 1997, 1998, 2007. i 2008, možda se nalazimo u ranoj fazi veoma ozbiljne situacije“. S tim što je sada, ako se može verovati Demijanu Mekbrajdu, specijalnom savetniku britanskog premijera Gordona Brauna u vreme krize 2008, situacija „još 20 puta gora“ nego što je bila u ranijim krizama, jer „svaki dan produžavanja ere jeftinog pozajmljivanja“ — kamatne stope vodećih svetskih centralnih banaka blizu su nule još od 2008, što se nikada do sad nije dogodilo — „samo znači da još više zajmova neće biti isplaćeno kada stvarni krah konačno dođe…“
