Brojni sukobi u svetu, od kojih neki prete da prerastu u globalni sukob, usporavanje globalizacije, izolacionizam i kidanje trgovinskih veza i ugovora, ograničavanje imigracije i mnogi drugi razlozi navode brojne intelektualce da zaključe da današnji svet podseća na onaj pred Prvi svetski rat.
Na opasnost od globalnog sukoba već ranije su upozoravali nemački nobelovac Ginter Gras i papa Franja, a izveštaj Džoša Fajnmana, glavnog ekonomiste jedne od najvećih svetskih investicionih kompanija „Dojče aset menadžmenta“, koji je objavljen početkom godine, kaže da bi svet mogao da se narednih decenija nađe u fazi usporavanja i kočenja globalizacije. To nije ništa novo i slično je onome što se događalo u godinama koje su prethodile Prvom i Drugom svetskom ratu, kao i Velikoj depresiji.
Da je globalizacija cikličan proces, govore mnogi istoričari i ekonomisti — Branko Milanović, Nil Ferguson, Deni Rodrik, Fred Bergsten i drugi. Oni objašnjavaju da atmosfera u današnjem svetu nalikuje onoj koja je nastala u godinama pred Prvi svetski rat, kada je prvi talas globalizacije, koji je počeo sredinom XIX veka usporen i gotovo zakočen svrstavanjem država u čvrste i suprotstavljene političke i vojne saveze, ograničavanjem trgovine i imigracije u države „Novog sveta“ — SAD, Kanadu, Australiju, Argentinu… u koje je u tom, prvom periodu globalizacije, emigriralo preko 60 miliona Evropljana.
O ovom pitanju najviše rasprava bilo je na stogodišnjicu početka Velikog rata, pre tri godine. Tada je profesorka na Univerzitetu „Kembridž“ Margaret Makmilan govorila da je Prvi svetski rat počeo ubistvom nadvojvode Franca Ferdinanda u Sarajevu, a da bi se Bliski istok mogao smatrati savremenim ekvivalentom toga. I tako zapadni intelektualci tri godine čekaju na novog Gavrila Principa koji bi bio okidač novog globalnog sukoba velikih sila.
Međutim, analitičar beogradskog Instituta za evropske studije Aleksandar Gajić kaže da između atmosfere pred Prvi svetski rat i vremena u kome živimo postoje sličnosti, ali i razlike.
Posthladnoratovsku epohu, od pada Berlinskog zida do danas, karakterisao je nedostatak ideološke polarizacije, što podseća na vreme pre 1914. Samo jedna sila bila je baštinik neoliberalne ideologije, dok su joj se druge priklanjale, kaže Gajić.
„Sada se stvar vratila na teren realpolitike, geopolitičkih odnosa, pozicioniranja na određenim teritorijama, borbe za resurse, za prestiž. Vidimo da se formiraju nova savezništva, novi odnosi, nove polarizacije moći, da iz unipolarnog sveta stvari idu ka multipolarnom“, objašnjava Gajić.
Još ne postoje obrisi jasnih i čvrstih savezništava koji bi povukli mehanizam koji ugroženost jedne sile povlači savezništvom drugih, kakav je bio slučaj pred 1914. Međutim, vidimo da je nakon jenjavanja svetske ekonomske krize Amerika odlučila da svoje pozicije brani tako što će u različitim regionima pokušati da zauzme što povoljnije pozicije, dodaje Gajić, tako što se bavi kriznim menadžmentom.
Sadašnji trenutak Gajića više podseća na period pre početka Velikog rata, kada je postojao čitav niz regionalnih kriza uzrokovanih željom evropskih država da zauzmu što bolje pozicije u svetu („Jagma za Kinu“, „Jagma za Afriku“, marokanska kriza, austrougarska aneksija BiH…), koje su pretile da velike sile uvuku u globalni sukob, ali su one na različite načine pokušavale i izbegavale konačni obračun.
Tridesete godine prošlog veka takođe su period na koji savremeno doba podseća, kaže Gajić i navodi primer španskog Građanskog rata u koji su bile umešane sve sile koje su se nešto kasnije polarizovale i okrenule jedna protiv druge.
Bipolarna struktura sveta raspala se sa padom Berlinskog zida, kaže pisac Muharem Bazdulj, a današnji svet, kao i uoči Prvog svetskog rata nema, kako kaže, jasnu strukturu, jedinu koju pamte današnje generacije.
„Ono što je tu zanimljivo i o čemu bi se moglo nijansiranije raspravljati jeste da je jedan od najnepredvidivijih faktora u današnjem svetu upravo Severna Koreja, koja je ostala kao jedna vrsta atavističkog rudimenta tog sveta koji je suštinski propao sa Berlinskim zidom. Čini mi se da je taj momenat jednog geopolitičkog nereda u tom smislu najveća sličnost“, kaže Bazdulj.
Razlika je u tome što, kako navodi, samo iskustvo Prvog svetskog rata tera najmoćnije svetske političke aktere da budu oprezniji i da se ne zaleću. Na izvestan način, današnja situacija na Bliskom istoku zaostavština je Prvog svetskog rata, jer politička podela koja na tom prostoru važi danas sačinjena je sporazumom Sajks—Piko iz 1916, a na polju ideja Prvi svetski rat iznedrio je ideju antikolonijalizma, kaže Bazdulj.
Svest kolonijalizovanih naroda o nacionalnom i političkom oslobođenju nije bila razvijena, ali kada su se brojni vojnici iz kolonija pridružili svojim gospodarima na evropskim bojištima, ta svest je počela da se artikuliše. Posle Drugog svetskog rata dolazi do oslobađanja od kolonijalizma za kakav smo do tada znali, kaže Bazdulj.
„Ne treba zaboraviti da se ta vrsta kolonijalizma koja je nekada postojala, koja je bila otvorena i transparentna, danas pretvorila u drugu vrstu ekonomskog izrabljivanja i mi danas ponovo imamo jednu vrstu sveta u kome nema prave ravnopravnosti“, kaže Bazdulj.
Kao bitnu razliku od vremena pre jednog veka, Bazdulj navodi, citirajući francuskog mislioca grčkog porekla Kornelijusa Kastorijadisa, nesposobnost artikulacije novih ideja savremenog sveta i reciklaža starih ideja, koje reciklirane i premeštene u novi kontekst više liče na grotesku ili travestiju. Ili baš kao u čuvenoj i često citiranoj Hajneovoj misli da ono što se prvi put igra kao tragedija, idući put igra se kao farsa, kaže Bazdulj.
„Zato nam često današnji ljudi koji perpetuiraju neke ideje koje su prevaziđene deluju farsično. E sad, kakve to ima veze sa situacijom o kojoj pričamo? Verovatno je, da bi se situacija zaista promenila nabolje, bila potrebna i neka vrsta idejne revolucije koja bi mogla, na izvestan način da posluži kao linija vodilja. I mi smo u ovim raznim pokretima u Španiji, SAD i Grčkoj, videli da među velikim brojem ljudi u svetu postoji svest da situacija ne valja, ali još nismo videli da je neko artikulisao pravi način da se to menja“, kaže Bazdulj.
Kriza ideja koja danas vlada tako ispada kao najvažnija razlika u odnosu na period pred Prvi svetski rat. Te ideje, nova umetnost koja je nastala u godinama pred tragediju, održali su svet u životu. Umesto da se pitaju kada će se i gde će se pojaviti novi Gavrilo Princip, evropskim intelektualcima je bolje da razmišljaju zbog čega nema lepote ideja i stvaralaštva koji, na koncu, spašavaju svet od propasti.
