Ne postoji nijedan čovek u Srbiji koji ne bi mogao da izgovori makar jedan citat iz filma „Marš na Drinu“. Makar onaj sa kraja kada Ljuba Tadić iskolačenih očiju, ranjen u glavu, pogođen šrapnelom, opsuje reku Drinu. To je jedan od najupečatljivijih krajeva u srpskoj i jugoslovenskoj kinematografiji. Završetak sličan onom u kome Šejn odjaše u sumrak. Tužan, a ipak…
Srpska vojska je 24. avgusta 1914. oslobodila Šabac, a idućeg dana je objavljeno da na teritoriji Srbije više nema neprijateljskih vojnika. Tako se okončala Cerska bitka, prva saveznička pobeda u I svetskom ratu.
To je i jedina bitka iz tog doba po kojoj je snimljen film. I to kakav film! Ne istorijska epopeja kakve su u to vreme snimane o NOB-u, već iskrena, ljudska priča o jednoj bateriji vojske Kraljevine Srbije i njenim vojnicima, beogradskim dendijima, prodavcima novina, seljacima, kockarima, profesionalnim vojnicima.
Od reditelja Žike Mitrovića tako nešto se i moglo očekivati. Kao mladić bio je crtač stripova u predratnom Beogradu, kasnije se posvetio filmu, ali ga je i dalje posmatrao, kao Tarantino u današnje doba, iz ugla ljubitelja stripa. Tako su i nastali „Operacija Beograd“, „Kapetan Leši“, „Ešalon doktora M“, „Signali nad gradom“… i „Marš na Drinu“.
Iako je snimio jedan istorijski spektakl („Užička republika“), Mitrović nije bio preterano sklon ovom žanru, više je voleo da se bavi ljudskim sudbinama u vihoru rata. Takav je i „Marš na Drinu“ — grupa ljudi, koji bi radije da su negde drugde, samo ne u vojsci, kreće da se suprotstavi neprijatelju, daleko moćnijem nego što su oni. Prava vestern storija, jer oni rade ono što moraju da urade, a ne ono što bi hteli ili voleli. Na taj način, oni postaju heroji.
„Kako što smo krenuli, jesi ti lud?“, začuđeno pita seljak Aleksa (Branislav Ciga Jerinić) kaplara Janićija (Dragomir Gidra Bojanić), koji mu prebacuje da samo kuka, „Ko bi krenuo da nismo mi!?“.
Svaki junak „Marša na Drinu“ nosi neki teret iz prošlosti, bilo da je to briga za porodicu koja je ostala u okupiranom Šapcu, ljubavna prevara, briga za brata na frontu… Ili mladi beogradski bonvivan koji želi da pokaže da je čovek, pa odbija nameštenje u vojnoj kancelariji i odlazi sa svojom baterijom. Svi oni, tako sakupljeni, sa bremenom prošlosti, teško se prilagođavaju zajedničkom životu. Ipak nad njima lebdi neumoljiva volja komandanta baterije, kapetana Koste Koleta Hadživukovića (Aleksandar Gavrić) koji ih sve drži na okupu.
Aleksandar Gavrić bio je omiljeni Mitrovićev glumac — igrao je u brojnim njegovim filmovima — proslavio se kao akcioni heroj u „Signalima nad gradom“, „Operaciji Beograd“ i „Kapetanu Lešiju“. Gvozdenog pogleda, lep, zgodan, grub i nežan istovremeno, Gavrić je bio pravi akcioni heroj svoga vremena — jugoslovenski Klark Gejbl.
I dok je Bata Kole predstava odgovornog heroja sa svim vrlinama koje heroj treba da ima, njegov alter ego i najbolji prijatelj, major Kursula (Ljuba Tadić), kao da je sva njegova suprotnost, osim u hrabrosti. Tako njih dvojica postaju Džon Vejn i Din Martin naše kinematografije. Njihovi likovi skrojeni su tako da jedan bez drugog ne mogu, nadopunjuju se i čine jednu celinu.
Tako „Marš na Drinu“ čini zaokruženu celinu, sličnu vesternima. Ali kako je takav film bilo moguće snimiti u epohi partizanskog filma, pojačanog ideološkog pritiska i, na kraju, zašto je „Marš na Drinu“ postao kultni film, ne onda kada je snimljen, nego mnogo kasnije?
„Marš na Drinu“ je film kojim je trebalo obeležiti pola veka Cerske bitke. Zamišljen ne kao istorijski spektakl, već kao vestern, nije bio zanimljiv tadašnjim cenzorima. Međutim, ko je mogao da računa da će baš na tom filmu biti okupljena takva ekipa — Žika Mitrović kao reditelj, Arsen Diklić („Ne okreći se sine“) kao koscenarista i možda najbolja generacija mladih glumaca koja se ikada rodila u Srbiji. Zahvaljujući nepažnji cenzure prošla je čak i masna psovka na kraju filma.
I na kraju, zašto je „Marš na Drinu“ postao kultni film u nekim drugim vremenima, a ne onda kada je snimljen? Odgovor je jednostavan — zato što govori o večitim temama, o ljubavi i vernosti, o obavezi i hrabrosti, o vrednosti i onome što od čoveka čini čoveka. I još o pobedi. To je jedini film (nažalost) koji govori o najherojskijoj epohi srpske istorije. U seriji poraza, normalno je što je film koji govori o pobedi postao kultan.
