Kako je naveo, on želi revidiranje ovog sporazuma ili neku potpuno novu transakciju po uslovima koji su fer po Sjedinjene Države, njihov biznis, radnike, narod i poreske obveznike. Odluku su kritikovale Ujedinjene nacije i Evropska unija, a Italija, Francuska i Nemačka su odbacile sugestiju da bi pariski pakt mogao da bude revidiran.
Jurij Roguljev, direktor Ruzveltovog fonda za izučavanje SAD na Moskovskom državnom univerzitetu Lomonosov, za Sputnjik kaže da je reč o čisto političkom koraku koji je usmeren na dokazivanje da je Tramp zaštitnik prostog naroda i interesa SAD.
„Njegovo predizborno obećanje je bilo da će on sve međunarodne ugovore iznova razmotriti i da će, ukoliko proceni da ne idu naruku SAD, anulirati američko učešće u njima. Iako ne znam pojedinosti svih tih klimatskih protokola, postoji mogućnost da neke odredbe zaista predviđaju pritisak na određene firme, organizacije, strukture i države koje se ne pridržavaju prava i obaveza. Međutim, Amerika kada hoće, često jednostrano prestane da poštuje određeni sporazum, a takođe treba imati u vidu da se ekološke i klimatske norme razlikuju i u samoj Americi od države do države“, napominje Roguljev.
Trampov potez za političkog analitičara Aleksandra Pavića nije iznenađenje.
„On je vrlo jasno rekao da su ga izabrali građani Amerike, a ne Pariza, i da odgovara svom narodu. Tramp je već najavio da hoće da oživi američku industriju uglja, da obnovi američku industrijsku bazu, da otvori rudnike i zaposli radničku klasu koja je poslove gubila u procesu globalizacije, i povlačenje iz Pariskog sporazuma je u skladu sa njegovom politikom stavljanja nacionalnih interesa na prvo mesto. Reakcije na njegov potez su reakcije globalističkih krugova ili proglobalističkih političara i organizacija, kako u Evropi, tako i u SAD“, objašnjava Pavić.
Prema njegovom mišljenju, američki predsednik je povukao dobar i argumentovan potez.
„Ako bi se u potpunosti sproveo, taj klimatski sporazum bi minimalno uticao na pad temperature. Takođe, ispalo bi da bi se Amerika odrekla korišćenja uglja, dok druge zemlje to ne bi morale da urade u narednih trideset godina. U tom smislu, on je jednostavno izašao iz jednog globalističkog sporazuma koji je imao neke druge ambicije, pod plaštom humanitarizma i brige za čoveka i životnu sredinu. Mislim da je to bio način da se kroz jedno svetsko telo upravlja ekonomijama svih zemalja sveta, da se napravi još jedna naddržavna organizacija koja bi propisivala zemljama kako treba da vode svoju ekonomsku politiku“, ističe Pavić.
Prema rečima Jurija Roguljeva, partneri zameraju Americi to što bi ona trebalo da bude „primer za sve, a ne da se tako ponaša“.
„Zvanični Peking je poručio da će poštovati svoje obaveze, ali zahtevi i očekivanja naspram Kine su drugačija od američkih, s obzirom na to da se njena ekonomija sad nalazi u fazi intenzivnog razvoja. Indija i Afrika takođe ne mogu da ispunjavaju standarde koje može Amerika. U slabo razvijenim zemljama u kojima se tek sada ostvaruje proces industrijalizacije, jasno je da će one emitovati više štetnih gasova. Ne treba zanemariti ni razne teorije ekologa, poput one da su krave i svinje veći proizvođači štetnih gasova nego industrija. Mada, u slučaju zemalja u razvoju, njima nedostaju ne samo automobili i industrijska postrojenja, već im fali i stoka. Tako da je ovde sve jako relativno, osim očekivanja od SAD da budu primer za ostale“, kaže Roguljev.
Aleksandar Samsonov, glavni urednik portala Ekolajf za Sputnjik ocenjuje da se politički karakter Trampovog poteza ogleda u tome što je odlučio da više neće prećutkivati ono što je za SAD važno iz ekonomske perspektive.
„On u nekom smislu nastupa hrabro, iako je jasno da su ga svi saveznici napustili. Mada, ovde bi trebalo priznati i činjenicu da opterećenje na planetu zaista raste i da su planetarne granice zagrevanja, zagađenja, nestanka bioloških vrsta i nedostatka pijaće vode već pred pucanjem. U svetu danas postoje dve vrste ekonomije — ona koja se tiče ograničenih resursa, kada je čoveku jasno sa kolikom količinom resursa raspolaže, i ekonomija neograničenih resursa poput svetskog mora, atmosfere i tako dalje. Nažalost, čovek se ne trudi da ove neograničene resurse očuva, već radi na njihovom zagađivanju i uništavanju“, navodi Samsonov.
Podsećanja radi, Pariski sporazum, ocenjen kao istorijski, usvojen je 12. decembra 2015. a godine, a podržalo ga je preko 190 zemalja, od kojih većina sada ima ciljeve za smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte. Na samitu u Parizu postignut je dogovor o zajedničkom dugoročnom cilju za postizanje tzv. nultog nivoa emisija u drugoj polovini veka.
