O neoliberalnoj ideologiji, poretku koji propagira uklanjanje države iz ekonomije i prepuštanje ekonomskih tokova slobodnom tržištu, Sputnjik je razgovarao sa autorom knjige „Neoliberalna bajka“, filozofom i urednikom portala „Dvogled“ Vladimirom Milutinovićem.
Da li je zaista neoliberalna ideologija doživela krah, odnosno da li sadržaj Vaše knjige opravdava naziv „Kraj neoliberalne bajke“?
— Nažalost, ne bi moglo da se kaže da je neoliberalna ideologija doživela krah. Pre bi moglo da se kaže da je ona malo okrznuta. Dok je u Evropi to opšte poznat pojam, kod nas smo u fazi da su ljudi tek sada počeli da shvataju o čemu se radi, dok većina onih koji su prisutni na javnoj sceni brani stavove koji su u osnovi neoliberalni.
Zbog kojih elemenata se neoliberalizam može nazvati bajkovitom ideologijom?
— Evo, na primer, da uzmemo mere štednje, ono što je kod nas aktuelno u poslednjih godinu dana. Neoliberalizam se na našim prostorima svodi na smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru i privatizacije, s tim da se podrazumeva da će posle tog bolnog perioda, bolnih rezova i prolaska kroz neku patnju, sve biti dobro i da stiže svetla budućnost. Tako se nalazite u nekoj vrsti apsurda — otpuštaju vas sa posla, imate sve manju platu, dugovi su sve veći, ali vi čekate da za koju godinu dođe do procvata i preokreta. Međutim, taj preokret se u stvari neće desiti i to je bajkovito u tom smislu. U stvari, u pitanju je lažna bajka, bajka u negativnom smislu, bajka koja nema srećan kraj.
Zanimljiv je primer Grčke, u kojoj se desio preokret sa dolaskom Sirize na vlast. Ta zemlja je pre tri-četiri godine uvodila mere štednje koje su trenutno aktuelne kod nas, i svi su pričali da najzad Grčka odustaje od komunizma i ide pravim putem. I vidite šta se desilo — umesto da dođe do obećanog boljitka, stvari su krenule u drugom smeru, na čelo države je došla vlast koja zastupa sasvim suprotnu ideologiju, iako ni tim novim snagama nije ni malo lako da se snađu u tom poretku.
U kojoj meri je u Srbiji prisutna neoliberalna ideologija i koliko je ona odgovorna za ekonomske posledice koje trenutno osećamo?
— Ona je prisutna već godinama. Naš premijer je rekao da je neoliberalizam za njega najidealniji sistem i nije sporno da vlast podržava neoliberalni koncept. Ali zanimljivo je da kritičari vlasti takođe podržavaju neoliberalne mere i da su kritičari često i radikalniji od vlasti. Moje kolege filozofi koji su poznati kao ekonomski stručnjaci zastupaju stavove da umesto otpuštanja 25.000 zaposlenih, bez posla u Srbiji treba da ostane 400.000 ljudi. I kada kritikuju vlast ne kritikuju je zato što je neoliberalna, već zato što je malo ili nedovoljno neoliberalna. Nesumnjivo je da neoliberalni koncept imamo i u vlasti i u opoziciji, a veoma se malo priča o nečemu što bi bila alternativa.
Koliko su aktuelni zakoni koji se u Srbiji donose u skladu sa neoliberalnim poretkom?
— Već dugo godina oni prate taj koncept, Zakon o privatizaciji, Zakon o radu, a sigurno je da neki zakoni omogućavaju da ugovori koje država zaključuje sa investitorima ne budu javni. Drugim rečima, da imamo obavezujuće zakone, imali bismo i javne ugovore i pre potpisivanja i posle. Slučaj Železare, gde posluje privatni strani menadžment, a ne znamo šta je tačno država potpisala sa njima. Ne znamo elemente ugovora sa „Er Srbijom“, sa „Fijatom“. Sve su to poslovi privatnog kapitala sa državom, odnosno sa svima nama kao građanima, a nama nije poznato o kakvim se ugovorima radi. Najavljeno je objavljivanje ugovora za „Beograd na vodi“, ali to još nije učinjeno. Mi, u stvari, imamo zakone koji omogućavaju netransparentnost.
Zagovornici neoliberalizma neuspehe te ideologije pripisuju recidivima komunističkog režima. Koliko je to osnovano?
— To je jedan element na osnovu koga se jasno vidi da je neoliberalizam ideologija. Šta je ideologija? Smislite jednu priču koja nema veze sa realnošću. Jedan zatvoreni sistem koji iskazuje samo željene teze. I šta može jedna ideologija koja percipira privatno vlasništvo kao idealno, šta bi ona mogla da apostrofira kao uzroke lošeg? Naravno, nešto što je suprotno njenim osnovnim postulatima. I onda ona u velikoj meri izmišlja komunizam. Zanimljivo je da se u našoj javnosti neko ko zastupa levičarske stavove odmah u medijima predstavlja kao komunista. I tu se vidi stvaranje jedne lažne dileme. Možete biti ili neoliberal ili komunista, iako su zapravo i jedno i drugo ideološke krajnosti koje postoje, a taj veliki prostor sredine, u kojoj možete biti malo levo, malo desno, on kao da ne postoji. Drugim rečima, komunizam je omiljeno strašilo, čovek od slame neoliberalizma, i to što još uvek pričamo o komunizmu kao alternativi je u stvari dokaz velike prisutnosti neoliberalizma na našim prostorima.
Kada govorimo o svetu ili Evropi, ko ili šta ima najveće zasluge za neuspeh neoliberalnog koncepta?
— Sam neoliberalni koncept stvara sopstvene probleme. On stvara neravnotežu između ljudi koji imaju krupan kapital i ostalog dela društva. A kada imate veliku neravnotežu, imate i velike probleme. Srećom, barem u nekim državama, u Španiji ili Grčkoj protivljenje neoliberalizmu se na neki način materijalizovalo. Sada imamo u tim zemljama pokrete koji dobijaju sve veću podršku. Alternativa nije više samo priča, već se i materijalizovala. Neoliberalizam zapravo na neki način urušava sam sebe. Ovo što se dešava na Bliskom istoku takođe je na neki način posledica zabrane levog, anateme koja je bačena na levo. I zato je alternativa trenutnom poretku desno, još desnije, nešto što podrazumeva haos, ekstremni nacionalizam, a zapravo je sve posledica toga što je levo, kao takvo, zabranjeno.
Da li je preterano reći da je svaka zemlja kojoj je nametnut neoliberalni koncept zapala u tešku ekonomsku krizu?
— Kriza je opšte mesto. Ali različite države su na različitom stepenu krize. Tako se, recimo, Amerika i Engleska tu krizu dosta dobro drže pod kontrolom. Iako se dešavaju radikalne promene, one su još uvek pod kontrolom. S druge strane, postoje države koje da ne primaju strane kredite, za koje se ne može ni pretpostaviti kada će moći da ih vrate, one bukvalno ne bi mogle da funkcionišu. Srbija već sutra ne bi mogla da isplati penzije ili plate. Mi smo primer države na kojoj su se mane tog neoliberalnog poretka već pokazale u sasvim materijalnom vidu. Što ste bliže centru neoliberalnog poretka, to se lakše borite sa posledicama neoliberalizma i obrnuto.
Šta je alternativa neoliberalnom poretku?
— Moja knjiga se mahom time bavi. To nije knjiga o ekonomiji, mada ima i tih elemenata, koliko je o ideologiji. Prvi korak bi bio oslobođenje od jedne mantre: bolni rezovi, mere štednje, svetla budućnost. Zatim da vidimo koji su glavni elementi neoliberalnog sistema koji bi mogli da se isprave. Ono što je jako bitno jeste transparentnost. Kod nas, recimo, uopšte ne postoji transparentnost vlasti. A gde je netransparentnost, tu je korupcija; a gde je korupcija, tu je neravnoteža. I privatizacije koje su kod nas apsolutna mantra, teza da se ceo sistem navodno sređuje kada je privatan, potiskuje činjenicu da se tema privatnih monopola uopšte ne vidi i ne shvata. Privatni monopoli su problem u sistemu, to nije nikakva tržišna privreda, to su monopoli.
Dakle kontrola nad transparentnošću i nad monopolima su prvi koraci za države koje ne žele da budu neoliberalne.
