— Stara Grčka definicija je izgubila realni značaj zato što mi imamo o vladavinu naroda tako što narod bira one koji će da donose javne odluke, dakle, izbor vlasti koja treba u određenom mandatu da donosi javne odluke i to na miran način. U realnosti
Ona se polako preobražava u jedan instrumentalistički objekat za širenje određene moći i određene vlasti. Ja mislim da je u tom pogledu od najvećeg značaja Tokvilova knjiga "Demokratija u Americi" u kojoj je on pokazao ono što je suštinski važno za demokratiju a to je antropologija ili to je određena kultura naroda u kome se demokratija realizuje. Knjiga nam govori o tome da je ta antropologija usmerena na širenje moći i širenje vlasti. Dakle ono što Tokvil zapaža u "Antropologiji američkog čoveka", to je knjiga koje je napisana još pre 250 godina, to je žeđ za bogaćenjem i za širenjem moći i to ako danas proširimo na ovo naše vreme, možemo da vidimo da se demokratija od jednog unutrašnjeg poretka polako širi na spoljnopolitički ili međudržavni teren i upravo ovo što je karakteristika unutar demokratskog poretka, da se ljudi u okvirima nekih procedura bore za vlast, za moć polako i sve otvorenije širi i na druge zemlje, na međudržavne odnose i na globalni plan, tako da mi danas možemo da ovu klasičnu definiciju izmenimo tako što ćemo reći da je danas demokratija jedno neproceduralno širenje moći, osvajanje moći na druge zemlje i druge narode i to je ono što je, naravno, zabrinjavajuće.
Može li se govoriti o krizi demokratije?
— Ako sada počinjemo tu temu krize, po mom sudu najveća kriza demokratije se pokazala u bombardovanju Srbije jer je tu porušen prvi pravnih zakonske okvire jer demokratija mora da se odvija u okviru zakona, a mi znamo da su svi zakoni prekršeni, tako da je došlo do jedne udružene upotrebe ratnih sredstava protiv druge države koja je imala demokratski poredak i to hoću posebno da naglasim. Svi savremeni teoretičari demokratija, to u knjizi i podvlačim, smatraju da je demokratija vredna zbog toga što ona ne koristi nasilje, ratna sredstva.
To nije tačno.
— Pokazalo se na dva načina na primeru Jugoslavije. U Jugoslaviji su održani parlamentarni izbori, pa je došlo do rata, ako pratimo hronologiju i vidimo na ovom primeru NATO bombardovanja na isti način, znači, imate jednu demokratsku državu, Srbija je tada imala demokratske institucije i to niko ne može ozbiljno da dovede u pitanje, a s druge strane imate demokratske države koje bombarduju drugu demokratsku državu.
Ko krši demokratiju? Ne čine to nedemokratske države nego upravo demokratske države krše pravila demokratskog sistema.
— Apsolutno to fenomen I to je nešto što se nadvija kao jedna opasnost nad budućnošću demokratije. Ako teorijski, pa i praktično razmislite, kakve su to svetska i društveno-politička kretanja? Demokratija je jedan društveni poredak kome težimo, a šta će biti kada sve zemlje budu demokratske. Tako je Frojd pitao Ruse: "Šta ćete raditi kad pobijete sve Menjševike?". Zapostavlja se da ne može istorija da stane.
Kažu da je demokratija loš sistem, ali najbolji od svih mogućih. Koji je sistem koji može da zameni demokratiju?
— Demokratija je jedan pokušaj institucionalnog, racionalnog odgovora na nesavršenost sveta i čoveka. Prema tome ne može demokratija da bude savršena, a da ima nesavršen svet, društvo i čoveka I tu naravno mora da dođe do nekih varničenja, nekih sukoba.
Kako se čovek usavršava da bi bio zreo za demokratiju?
— Reč je o tome, pogledjte istoriju, da su vrlo obrazovani ljudi činili brojne zločine, tako da tu ne treba da imamo nikakve iluzije. Može da se desi, mislim da se to već sada pred našim očima dešava, jedna anarhična forma demokratije kada Vi ne poštujete izbornu volju većine. To se dešava u Americi, imali ste u Francuskoj na izborima… prosto, manjina više neće da prihvati odluku odnosno izbor većine.
Pretpostavimo da su demokratski sistemi napravili odličan sistem za ubeđivanje ljudi da je ono što radi najčešće vlast zapravo demokratija i da oni ipak imaju, možda, ne većinu, ali dosta dobar deo ljudi veruje u tu priču. Hoću da skrenem pažnju na medije o kojima Vi takođe pišete. Mediji su jedan od najboljih instrumenata za vladanje. Ako Vi ubedite medije, sistemi ubeđivanju su raznorazni, vi ste obavili posao.
— Ako sad povežemo medije i demokratiju, onda bi morali da kažemo da tu postoji višepartijski sistem i neki višeorganizacijski sistem medija odnosno pluralizam. Imate razne medije kao što imate različite političke stranke. To bi trebalo da bude i to jeste, naravno, izraz demokratije, međutim, u medijima postoji, takođe, ovo što postoji u politici, majčino mleko, a to je novac. Dakle, imate interese, imate volju, imate moć, moć je vrlo važan faktor, imate nešto novo što je što nije bilo u nekoj klasičnoj demokratskoj državi, a to je mešanje inostranstva preko medija u unutrašnji politički život. Otvoreno tržište koje je lako podneti kad je u pitanju automobili, bicikl, hrana i tako dalje.
Osim što će propasti tvoja industrija, a to nema veze.
— To kažem, postoji nekakvo svetsko tržište. Ovde je reč o svesti, ovde je reč o tome da Vama neki inostrani vlasnik medija dođe ovde i to imate i kod nas koliko hoćete i jednostavno forsira strašnu kritiku Vlade i onda se pitate: "Kakva je to medijska demokratija?", kad vama neko ko uopšte ne glasa niti živi ovde, preko medija i to imate i nedeljne novine.
On ima svoje interese koje ostvaruje preko svog novca u zemlji koja dozvoljava to.
— Ja imam jednu tvrdu tezu da je tu stvarno na delu jedna instrumetalizacija medija i jedna manipulacija. Talas spočitavanja da nema slobode medija koji dolazi iz određenih zapadnih centara. Ja mislim da je to…
Ima li?
— Ima manipulacija raznih. Mogu da govorim o medijima i kao istraživač i kao neko ko u svetu medija I koji koristi medije jer ja nisam čovek iz medija. Kad je reč o vremenu titoizma, jasno je da je to bio sistem medija u funkciji ideologije vladajuće stranke i naravno tu nije to nije bilo slobode medija. Dolaskom višepartijskog sistema u Srbiji otvara se prostor za medije i tu imate naravno medije koji podržavaju vlast, ali imali ste medije koji su itekako kritikovali vlast.
Imali su svi zajedno veći tiraž nego zvanični mediji.
— Imam jednu analizu o medijima 1999, baš u vreme bombardovanja, u nateže vreme za Srbiju I tu vidite kako su neki mediji tako žestoko kritikovali da se jednostavno pitate da li…
Baš u vreme bombardovanja? Ali onda se slalo sve Ministarstvu informisanja.
— Mi smo tri medija analizirali, pre bombardovanja, za vreme i posle. U to vreme imate medije za i protiv. 2000. godine isto imate medije za i protiv, ali ja se tome ne čudim. Jednostavno imate svoju uređivačku koncepciju, Vi ste privatnik, imate privatne medije, mislite da treba podržati vlast, neko treba da kritikuje… U tom pogledu ja nemam nemam neku nedoumicu. Za mene je više problem na način na koji se brani i kritikuje vlast. Za mene je važnije pitanje koji je to nivo kulture, da li je to dobra kritika ili pohvala, da li doprinosi nekoj komunikaciji, u tom smislu meni je to zanimljivo. To da postoje mediji koji podržavaju jednu politiku, zašto da ne? Ne znam šta bi bila sloboda medija i demokratije. Tu ne može ništa da se prebaci ni u Srbiji ni u drugim zemljama Evrope. Možete razne pojave da kritikujete, ali generalno taj stav prema medijima mora da bude ovakav. Ne možemo da kažemo da izbacimo nekoga iz igre što je demokratski.
