Izjave značajnih evropskih državnika, pogotovo ako dolaze iz zemalja koje se smatraju stubovima EU, kao što su Francuska ili Nemačka, zaslužuju posebnu pažnju javnosti. Ako se te izjave još i kritički osvrću na stanje u Uniji, onda zaslužuju još i više pažnje.
Nemački predsednik Joahim Gauk dao je intervju nemačkom dnevniku „Velt“ u kojem se kritički osvrnuo ne na funkcionisanje EU, već na njene ideološke temelje. Mnogi su uplašeni od saznanja da svet postaje jedinstveni organizam, rekao je Gauk i dodao da je čoveku, kao i pre (verovatno misleći na period pre formiranja EU), potrebna otadžbina jer se mali broj ljudi osećaju kao građani sveta.
Gauk je, možda i nesvesno, pogodio u srž ideološkog problema koji razdire EU.
Kada je, svojevremeno, pokojni profesor Fakulteta političkih nauka iz Beograda Jovan Marjanović radio istraživanje o verskim i ideološkim opredeljenjima stanovnika Međimurja (radi se o vremenu kada je SFRJ još postojala), utvrdio je, za to vreme, jeretičku stvar. „U ljudskom srcu ima dovoljno mesta i za Hrista i za Marksa“, napisao je Marjanović u rezultatu istraživanja.
Ima li u srcima Evropljana dovoljno mesta i za nacionalnu državu i za Evropsku uniju, pitamo se, podstaknuti rečima nemačkog predsednika? Za Dositeja Obradovića, Žan Žaka Rusoa, Viktora Igoa, braću Grim ili Nikolaja Danilevskog, takvo pitanje bilo bi smešno — koliko god bili kosmopoliti, učili strane jezike, upoznavali se sa drugim kulturama, toliko su bili zaljubljeni u svoju otadžbinu, borili se za nju, izgarali kao nacionalni radnici. Dovoljno je otići do beogradske Saborne crkve i pročitati epitaf na grobu Dositeja Obradovića: „Ovde leže njegove srpske kosti. On je ljubio svoj rod“.
To što su mu kosti bile srpske i što je voleo svoj narod, Dositeja Obradovića nije sprečavalo da bude najvatreniji sledbenik filozofije prosvetiteljstva u srpskom narodu i da, po sopstvenom priznanju, bude građanin sveta.
Da braća Grim i Lav Tolstoj nisu sakupljali i objavljivali nemačke i ruske narodne bajke, svet bi bio uskraćen za Zlatokosu, Snežanu, Mašu i medveda…
Istovremeno voleti svoju otadžbinu i biti kosmopolita, ne samo da je bilo normalno, to je bila evropska vrednost. Tu su vrednost negovali i očevi osnivači EU, pre svih general Šarl De Gol. Istorija 20. veka sigurno ne pamti većeg francuskog nacionalistu od njega. Poslednji bonapartista među državnicima, pokušao je da vrednosti ljubavi prema naciji ugradi i u tvorevinu zvanu ujedinjena Evropa.
Stamenog generala, čini se, niko nije razumeo i to je koren krize u kojoj se EU danas nalazi, što je pronicljivo zapazio i nemački predsednik. Jer ekonomske koristi, ma koliko bile važne, ne igraju odlučujuću ulogu u opredeljenjima građana. „Bregzit“ je najbolji primer.
Da su se britanski građani isključivo opredeljivali po principu ekonomske koristi, nikada ne bi glasali za napuštanje EU, međutim, kod njih je prevladao nacionalni ponos. Slična stvar je sa Rusijom. EU i SAD uvele su Rusiji ekonomske sankcije i bile su uverene da će se ruski građani pobuniti zbog politike ruskog predsednika Vladimira Putina, međutim, njegova je popularnost rasla što su sankcije duže trajale i što je Rusija trpela više pritisaka sa Zapada.
Kada se neka politička tvorevina nađe u ekonomskoj krizi, ona iz nje može da izađe, ali kada naiđe na krizu ideja koje drže njene temelje, a EU se nalazi upravo u takvoj krizi, u pitanje je doveden i sam njen opstanak.
Nije se SSSR raspao zato što je zapao u ekonomsku krizu, već zato što je komunistička ideologija, 70 godina vladajuća, zapala u krizu iz koje joj nije bilo izlaza. A ideologija na kojoj počiva EU daleko je fluidnija, nekonzistentnija i nejasnija od ideologije na kojoj je počivao SSSR. Zapravo temelji EU teško i mogu da se nazovu ideologijom, teško čak mogu da se nazovu i idejama.
Raskorak između nacionalnog i internacionalnog, između ljubavi prema otadžbini i kosmopolitizma, između dva prožimajuća principa, veštački je napravljen u nastojanju da se, posle potpisivanja sporazuma u Mastrihtu 1992, od jedne ekonomske zajednice stvori politički homogena superdržava.
Prethodno je, naravno, izvršena ideološka priprema. Čitava mašinerija stavljena je u pogon da bi kompromitovala sve nacionalno i dokazala da je ono loše, dok je samo ono kosmopolitsko dobro i uzvišeno. Za održanje sistema služi brojna briselska birokratija, koja je dobro plaćena i privilegovana i jedini istinski kosmopolitski element u EU.
Dok je ekonomsko blagostanje trajalo, građani su bili spremni da trpe briselsku birokratiju i ne obaziru se na nju. Međutim, kako je vreme odmicalo, a ekonomska kriza postajala sve dublja, građani su počeli da se pitaju na kakvim je temeljima stvorena Unija, a za pomoć u rešavanju problema ne okreću se ka Briselu, već ka nacionalnim prestonicama.
Sada je na građanima i političarima EU da nađu rešenje i izlaz iz krize. Da li su vrednosti koje Gauk pominje kao evropske (sloboda, demokratija, mir i vladavina prava) dovoljno čvrsto vezivno tkivo da održe na okupu zajednicu koja povezuje toliko različite narode kakvi su Španci, Irci i Estonci?
Gauk u intervju predlaže da EU napravi pauzu i razmisli o ciljevima, kao i kojim će se tempom EU dalje kretati. To bi, možda, bio dobar početak. A kada o njemu govori predsednik Nemačke, jednog od stubova EU, to je poruka da Unija prolazi kroz period previranja i promena. A dok promene traju — nema primanja novih članica.
